На сахрани ратног друга

Кад човека држи сећање онда првенствено захваљује Богу без обзира колико година има.Лепо је слушати причу старијега и поуке извлачити јер је искуство писало и учења и законе.

Кад деца расту многе догађаје региструју,а после их вежу успомене на несташне  дечије дане,а кад се момче и девојче на незаборавне преступе и грешке,па још штошта се накупи у животу и о том се после прича.

Ранко Павић је рођен 1955 године у селу Бенковац испод планине Псуњ, које се налази на путу који повезује Бања Луку,Окучане,Липик,Пакрац,Дарувар,Вировитицу онада кроз Мађарску право до Православне земље Русије.То место као и многа прибрдска места у Западној Славонији  до скора је било чисто српско.Сада на жалост тамо готово никога нема,а зарасле ограде и дворишта,попаљене куће и необрађена поља сведоче понеким пролазницима да се нешто веома страшно и ружно десило.

У тој широј околини готово смо се сви познавали,а обавезно о светковинама окупљали,пријатељили и дружили и свакако те луде године свако на свој начин проводили.

1974 у Новембру месецу отишли смо Ранко и ја заједно у војску.Место Нови Сад, иста јединица исти вод.Ранко је био пушкомитраљезац а ја помођник.Већ првих дана тога војничког живота смо се ослањали један на другог делили и радост и тугу и настојали да будемо корисни својој отаџбини.Онда смо изашли први пут у град где нас нападоше некакви хулигани,а ми у самоодбрани зарадишмо казне и рестрикције.

У гланцању дугачких  ходника,чишћењу клозета јачали смо своје другарство и Богу хвала имали га до последњег дана.

Ранко је после овог задњег рата као прогнаник 1995 нашао место у земљи Србији заједно са супругом и два сина.Напустио је свој Бенковац,Псуњ и Слобоштину,али увек у нади да ће се једног дана вратити.На несрећу изгубио је сина првенца у јеку младости у реци Сави у својој осамнаестој години. У тој породичној трагедији зауставило се све и тешко је било,али живот је текао  даље.

Тако у борби за опстанак као многи од нас обрете се у земљи Аустралији.Тамо је збринуо старе родитеље,а овдје са својом  породицом почео нови живот.Овдје смо се поново срели.Први сусрет је био  на Славонској хуманитарној вечери у Сиднеју.Обрадовали смо се том сусрету и евоцирали смо успомене на минуле младалачке дане.Још смо се састајали,а последњи пут у Мелбурну такође на Славонској вечери.Тада ми рече  да је победио  опаку болест ''рак''

Прошлог Петка на Свете Бесребренике Косму и Дамјана упокојио се мој ратни друг  Ранко .

Осетио сам потребу и отишао на сахрану,да се помолим првенствено  за његову душу и да утешим његову супругу,сина и брата,као и многе који су у њему имали доброга и искреног пријатеља .

Опело су одржали свештеници храма Светог Стефана Отац Чедо и о Милан,а посмртно слово сам одржао ја.

Нека  је вечни покој  уснулом слузи божијем Ранку и Бог да му душу прости.

Протојереј ставрофор

Ненад Ђурашиновић

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа Аустралијско-новозеландског Господина Иринеја  и актом од Јануара 2007 Ебр.147/07

о даљим корацима око оснивањима мисионарске парохије у Јангу са задовољством истичем,

НА ДОБРОМ СМО ПУТУ ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ

Наиме,у уторак 23 .септембра,2008 одржао сам трећи по реду састанак са србима мештанима Јанга и Хардена.

Овога пута је заиста изражена жеља и показана изузетна воља свих присутних да се на овом месту по благослову саберемо и изградимо Цркву која ће нас окупљати и чувати и за времена сведочити да смо овдје били и да овдје јесмо.

У Јангу, Хардену и околини живи око 20 српских  фамилија,толико грка и македонаца,а око 50 српских  фамилија  и те како има везу са са овим крајем ,јер овдје имају куће и земљу,а живе у већим градовима Новог Јужног Велса.

Иначе, Јанг је прелепо место где је за егзистенцију развијено воћарство,сточарство и ратарство,а некада је овдје био рудник злата који је поспешио насељавање почетком деветнаестог века.

Наше људе је привукла клима,а и трешња,шљива и јабука и чобански осећај донешен из старих времена са пропланака и планина вољене отаџбине.

Сваког нашег човека који прође овдје мине жеља,кад види огромне пашњаке и по њима расуте овце и јагањце,расцветале ливаде и шљивике и врати га у остављена поља родне груде наших отаца.

Главна манифестација у току године у Јангу је “YOUNG Cherry Festival”који се одржава почетком децембра месеца сваке године

Сада су тршње и шљиве процветале а у Новембру месецу ће бити зреле,када ћемо се тамо наћи и са Божијом помоћи основати црквену заједницу.У Недељу 7 децембра Његово Преосвештенство Епископ Иринеј ће служити прву Св Литургију.

Златко и Биљана Јеленек-Кутић поклањају 2 акара земље а Светозар Ђукић обећаје $10.000 и Перо Девић $5000.

Ово потврђује заинтересованост и жељу која у свима нама гори.

Протојереј-ставрофор

Ненад Ђурашиновић