Света тајна брака
је Света тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће два крштена пунолетна
лица различитог пола, који пред свештеником изјаве да ће се цео свој живот
узајамно волети, бити верни једно другом, и у којој примају благослов за рађање
и васпитање деце.
Брак је Света
тајна коју је Бог установио још у Рају, рекавши Адаму и Еви: “Рађајте се, и
множите се и напуните земљу” (Постање I; 28). Касније је Господ Исус Христос потврдио Свету тајну брака
одговарајући фарисејима на њихово кушање, “да ли сме човек да отпусти жену за
сваку кривицу?” речима: “Зар нисте читали да их је творац од почетка створио
као мушко и женско и рече:“Зато ће човек оставити оца и мајку и прионуће уз
жену своју, и биће двоје једно тело”? Тако нису више два него једно тело. Што
је Бог саставио, човек нека не раставља.” (Матеј 19; 4-6). Такође је осветио
брак Својим присуством на свадби у Кани Галилејској, где учини прво чудо
претворивши воду у вино.
Младић и девојка
који одлуче да ступе у брак прво одлазе код свог свештеника да обаве предбрачни
испит. Ово је неопходно учинити да би се откриле све евентуалне сметње за
ступање у брак, као што су: малолетство, крвно или духовно сродство,
несагласност родитеља... Ако не постоји никаква сметња за ступање у брак после
три Свете Литургије младенци долазе у храм да се венчају.
Непосредно уочи
венчања врши се прстеновање испред олтара. Само венчање обавља се на средини
цркве, испред Крста и Еванђеља, уз присуство два сведока (кумова). Тада
свештеник пита младенце да ли имају слободну вољу да ступе у брак, и да ли се
нису обећали неком другом. Венчање је обављено када свештеник ставивши
младенцима венце на главу благосиља их уз речи: “Господе, Боже наш, славом и
чашћу венчај их”. После тога младенци пију вино из заједничке чаше у знак да ће
целог живота делити добро и зло.
Као што смо већ
рекли брак је доживотна заједница, али у крајњем случају, као што је неверство
или смрт неког од супружника, Црква дозвољава другом супружнику да ступи у нови
брак.
Данас су се венчали Маријан Кантар и Слађана Бијелић.
На слици:Кумови, Бобан и Бисерка Милинковић са младенцима .
Епархијски
Савет Епархије Аустралијско-новозеландске Новограчаничке Митрополије и
Епархијски УправниОдбор Епархије
Аусталијско-новозеландске, заседали су данас заједно и наговестили потпуно дуго
чекано јединство наше Свете Цркве у Аустралији и Новом Зеланду.
По самом
измирењу 1992 године управо овдје у Цркви Лазарици је одржан заједнички
састанак док су били два Епископа ;Епископ Лонгин и блаженопочивши Епископ
Василије.На том састанку је главно питање било како даље,али ипак са неверицом
и у грчу,да ће то тако лако ићи.
Од тада
до данашњег дана много тога се издешавало,кретало и застајкивало на неки начин
се калило и сазревало,са помацима и кочницама,која су услеђивала због
појединаца који ради својих личних интереса никада ни нису желели да будемо
једна цела хаљина Светога Саве.
Данас је
овај састанак био заиста братски,опуштен у својој кући са својим Епископом
,тако одржан на нивоу без и једне примедбе и приговора и уз пуно поверење.
Није се
могло ни приметити којој ко Епархији припада,што је показало и наговестило
потпуно јединство наше СветеЦркве.Седница је трајала цео дан јер смо имали дупле извештаје,а много
деликатнихпитања је било на дневном
реду.
На следећем
састанку чита ће се један извештај ако
Бог да,а врло скоро ће бити једна администрација,за једну Епархију или
вероватно Митрополију.
Законодавни
одбор је само корак до завршетка једног Устава где ће мо коначно на нивоуједне Епархије знатикако се владати и која праваће засве важити,како никада више не би дошло до онога ушта су упале поједине ЦШО .
Тако исто
да се никада више не избаце кофери и закључа резиденција српског Епискоипа,нити
да му се забрани приступ имању Српске Православне Цркве и српском Манастиру.То
је национална срамота која се не заборавља,а која каља угледнашегарода и пред Богом и пред људима.
Данашњи
заједнички састанак највиших тела Епархија Српске Православне Цркве у
Аустралији донео је у пуном јединству низ решења, која ће мо прихватити и уз
помоћ Божију реализовати.
Благословом
нашег Владике Иринеја,који због великих обавеза није могао овог пута доћи ,а по узору на овакву традицију у Америци,организовали смопородично дружење за свештенике.Ето за почетак је то остварено у
парохији Светог Николе у Блектауну.Заиста у овом времену то нам недостаје,а и
наша деца одлазе својим путевима,па сеизмеђу себеготово и не познају.
Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.
Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли
Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање
људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу,
ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола
искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост
(дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме
певамо" или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје
свето прослављамо". Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није
устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу
дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани
јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19).
ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП
ПЕЋКИ,
МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ
СРПСКИ,
СА СВИМ АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ
ЦРКВЕ,
СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА
И КЋЕРИМА
НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР
ОД БОГА ОЦА,
И ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА
СВЕТОГА,
УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
Рецимо, браћо, и
онима који нас мрзе,
опростимо све ради
васкрсења.
(Пасхална стихира)
И
ове године у пролећне дане, драга браћо и сестре, у једнакој
радости прослављамо највећи празник Цркве Божије,
Васкрсење Христа Спаситеља. Сваке године у ово доба, када
тајанствена сила живота буди обамрлу природу, слава
Васкрслог Господа и у нама буди један светлији, светији и
радоснији живот. Данас навиру узвишене мисли, рађају се
дивна осећања и обузима нас једно свето и несвакидашње
расположење. Са Васкрслим Господом и ми се уздижемо у један
виши и садржајнији живот. Блиста у срцу нашем победнички
сјај вечног живота који нам је даровао наш Васкрсли
Искупитељ и Спаситељ. Као што је у оном тајанственом Почетку,
на Божију Реч постао свет и у свету живот, тако је својом
Божанском силом васкрснуо из мртвих Син Божији Исус Христос.
Овај велики догађај тајанствен је као стварање света,
чудесан и узвишен као права песма радости која се заорила
над свеукупном Божанском творевином. Шта више, као пуноћа
првог стварања и као ново стварање, он је још чудеснији и
узвишенији како од првог стварања тако и од свих историјских
збивања.
Многи
векови деле нас од оног ведрог јерусалимског праскозорја,
када су свете жене Мироносице угледале празан гроб. А биле
су дошле да мртво тело свога Учитеља помажу мирисима, да Га
оросе сузама и да хладну гробну плочу загреју топлином своје
љубави, своје верности и своје оданости. Биле су оне и поред
крста Распетог Спаситеља онда када су Га, осим Мајке и једног
ученика, сви били оставили. Макар и издалека пратиле су оне
последње тренутке највећег Учитеља. Нису Га заборавиле ни
када је умро. Зато су удостојене да буду први сведоци и први
весници Васкрсења, прве радоснице новога живота у
Васкрслом Господу. Данас и у нашим ушима одзвања ехо оне
благе опомене коју им је упутио анђео Божији са гробног
камена: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него
устаде” (Лк 24, 5–6). И уплашене жене, ту у врту где је био гроб,
прве доживеше радосни сусрет са Васкрслим Господом. Упутио
их је да иду у Галилеју, да обавесте ученике и да их обрадују
радосном вешћу да ће се и њима јавити (Мк 16, 7).
И ево, драга децо Божија, и
ова наша данашња васкршња радост потиче од тог сусрета са Васкрслим
Господом, Који је васкрсао за нас и унео радост новог живота у све
следбенике Своје и исповеднике Његове Божанске науке.
Исто тако, деле нас векови од сутона
оног јерусалимског дана, када се Васкрсли Господ јавио следбеницима
Својим, Клеопи и другом ученику. Преплашени, хитали су они из Јерусалима
у Емаус, да би се склонили због страха од Јудеја. Иако нису били храбри
као свете жене Мироносице, удостојени су сусрета са Васкрслим Господом.
Скрио је Он од њих Свој пређашњи лик, па Га нису познали. И када их је после
разговора о ономе што се догодило у Јерусалиму и ломљења хлеба напустио,
исповедише се један другоме како је „срце горело у њима” док је са
њима беседио (Лк 24, 13–32). Онај исти свети огањ, који је горео у срцима
двојице Христових ученика који су ишли за Емаус, пламса данас и у нама,
када прослављамо овај Празник над празницима, када и ми доживљавамо
духовни сусрет са невидљивим победитељем смрти. Исти тај огањ грејао
је и греје Цркву Божију у дугим вековима њене историје. Зар Он сам
није казао: „Дођох да бацим огањ на земљу” (Лк 12, 49). Тај свети огањ
грејао је и претке наше и осветљавао им живот у тамницама дугих векова.
Живели су они дуго без дома, без огњишта, без слободе, у крајњој несигурности,
без кућишта и имања, као и многи данас који су избегли са својих огњишта,
али увек са вером у васкрслог Господа, с вером у победу правде и истине
и с вером у васкрсење.
Исто тако, дуги векови деле нас од оне прве
васкршње вечери, када се Васкрсли Господ први пут јавио својим од
страха и разочарења преплашеним ученицима, и поздравио их поздравом
охрабрења: „Мир вам!” (Јн 20, 19). У трен ока вратио им је мир, васкрсао
веру у Њега и Своје Божанско посланство. Да Он, Син Божији, није васкрсао,
историја хришћанства била би завршена одмах Његовим последњим речима
на Крсту: „Сврши се!” (Јн 20, 30). А Он је васкрсао и у име те истине Његови
ученици дадоше радосно живот за Њега. Носећи ту велику истину Његова
Црква пошла је у победнички поход широм света, да без проливања крви
победи своје бројне до зуба наоружане непријатеље.
„Што тражите живога међу мртвима?” (Лк
24, 5), опоменуо је, као што сте чули, анђео Божији свете жене Мироносице,
наднете над светим гробом. Али оне су пошле на Његов гроб жедне истине
и вечног Живота. А данас милиони и милиони духовно осиромашених
и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе
у овом свету као у хладном гробу. Зар се свет не претвара у фабрику и тржиште
лажног сјаја и пролазних вредности? Зар се данас често не говори да
човек и без неба може мирно да ходи по земљи? Као да се попео данашњи
човек на високе врхове своје вавилонске куле, самоуверен у своје
знање, али често ситан, себичан, агресиван и пун злих настројења која
прете његовој кули и његовом опстанку. Бојимо се да ће се ова наша
цивилизација сувише касно сетити Христових речи: „Без мене не можете
чинити ништа” (Јн 15, 5).
Наш Спаситељ је и постао човек, да бисмо
се ми обожили. Дао је да се разапне на Крсту да би искупио грехе рода
људског. Васкрсао је из мртвих да би нама даровао вечни живот. Учинио
је смрт само једним посебним тренутком у животу - животу који не престаје.
Када је Пилат пресуђивао Спаситељу, није имао духовне снаге ни умне
висине да у Њему препозна Сина Божијег. Али ипак, испред његових очију
није могла да умакне лепота људског лика страдалног Спаситеља у његовој
судници. „Ево човека!” –објављује
Пилат тужитељима (Јн 19, 5). Овим је ипак покушавао да утиче колико-толико
на окореле савести Христових убица. Веровао је да ће људски сјај Његове
Личности можда неке поколебати.
Молимо Васкрслог Господа да и у нама
васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако
често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима.
Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом,
био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту. Наше
доба је тренутно суочено са материјалном кризом, али је код нас још
присутнија криза морала и карактера. Радоваћемо се ако свако,
угледавши било кога од нас, може да каже: Ево човека! – да би свако, и
пријатељ и непријатељ, и судија и тужилац, у свакоме од нас увек доживео
истинског и правог човека. Сачувајмо, браћо и сестре, људско достојанство,
које је толико уздигао Својим Васкрсењем Син Божији. Сачувајмо веру
у Васкрслог Господа, љубав према ближњима, истини и правди; према
свему добру које људи ипак желе, али које без помоћи Васкрслог Господа
и Његовог Јеванђеља не могу постићи.
Помолимо се Васкрслом Господу и замолимо
Га као двојица ученика, путника за Емаус, да остане са нама. Да му се
радујемо, да из Њега црпимо снагу, да се духовно уздижемо, да нас
не захвате и не однесу мутне воде нашег времена.
Упућујући ову поруку свој нашој браћи и
сестрама, данас се посебно сећамо верника на Косову и Метохији,
као и наших верника широм света, на свима континентима где православни
Срби и сви православни хришћани данас прослављају Васкрсење Христово,
ваш Патријарх и сви Архијереји Српске Цркве поздрављају вас поздравом
радости и новог живота.
У
просторијама ЦШО Свети Никола - Блектаун
одржана је редовна годишња скупштина
Лоби групе „Срби за истину и
правду“ у Аустралији.
Ова група
окупља веома истакнуте људе у српској заједници: адвокате, докторе, професоре, свештенике,
доказане хуманитарце, и настоји да каже истину
о српском народу онима који упорно избегавају да је чују а који креирају
антисрпску политику дужи низ година.
Свештенство
архијерејског намесништва за истокСрпске Православне Епархијеза
Аустралију и Нови Зеландданас је са
својим Епископом Иринејем имало Свету тајну исповести.Док су се читали часови
свештеници су прилазили исповеднику и исповедали и окајавали своје грехе.По
исповести је служена Литургија Пређеосвећених дарова ,на којој су се свештенство и народ причестили.Началствовао
јеЕпископ Иринеј
Коло
сестара парохије флемингтонске припремили су трепезу љубави за свештенство и
народ.Затим је одржан братски састанак на коме је Владика поучио и позваосвештенство на појачање молитве и призив Божије
милости на народ ина све нас.