Свети Симеон мироточиви

Стефан Немања, ујединитељ српских земаља, творац независне српске државе, бранитељ Православља, истребитељ јереси. Кад је утврдио државу и вјеру православну у држави, по примеру свог сина Саве прими монашки чин у манастиру Студеници 1195. године и добије име Симеон. После двије године оде у Свету Гору и настани се са сином Савом у манастиру Ватопеду. Потом купе рушевине Хиландара и саграде предиван манастир. Ту Симеон проживје још осам мјесеци и пресели се Господу 13. фебруара 1200. године са ријечима: "Всјакое дихание да хвалит Господа".

Света три јерарха су светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти. Они имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар (по црквеном), Григорије Богослов 25. јануар (по црквеном) и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар (по црквеном). А овај заједнички празник установљен је у XI векуАлексија Комнина. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (27. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јануар/12 фебруар као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником. за време цара

Српска православна црква слави их 30. јануара по црквеном, а 12. фебруара по грегоријанском календару.

Предање

У време цара Алексија Комнена, дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер немаде у себи ничег земаљског.

Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Зато га једни сматраше мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова, сматравши да је он највећи од њих тројице, јер одликова се он китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите. Али, по промислу Божјем све се заврши у корист Цркве и то чудесним сновиђењем епископа Евхаитског, Јована коме се јавише сва три светитеља рекавши му: "Ми смо једно у Бога, као што видиш и нема у нама ништа противречно, него смо сваки у своје време побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људи. И међу нама нема ни првог, ни другог, него ако једног споменеш, одмах су и друга двојица ту." Поучише они епископа Јована да се установи један заједнички празник и да се престане са деобом оних који се споре и препиру око њих.

Састављена је једна заједничка служба и одређен је један заједнички празник за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА - који се празнује 12. фебруара (30. јануара по јулијанском календару), а сваки од ова три светитеља има посебан дан у години када се празнује. И то: Свети Василије Велики празнује се 14. јануара (1. јануара по старом календару), Свети Григорије Богослов 7. фебруара (25. јануар, по старом календару) и Свети Јован Златоуст 9. фебруара (27. јануара, по старом календару).

ТРОПАР (глас 4): Јако апостолов јединоравнији и всељенија Учитељије, Владику всјех молите, мир всељењеј даровати и душам нашим велију милост.

Свети Сава, први Архиепископ и просветитељ српски

Данас, 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна Црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског.

Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору.

Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе.

Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали.

Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Ш предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.

После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава - сада у чину архимандрита - враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља.
На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.

Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске Архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе.
Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву.

Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Сада, управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана довршавају највећи, величанствени - Спомен-храм Светог Саве.

Добродошлица Жељки Дабановић

Протојереј ставрофор

Мирис огњишта

Ненад Ђурашиновић

                 Марија Вук,Неша и о Ненад

          Неша и Љиљана  Новковић

Пријатно расположење са Предрагом и Ненадом

                       Ненад Кончар

                     Саша Кончар

           Горан,вероватно нови члан

ГАЛИЈА

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.

Верујући у присуство Духа Светога у самом чину освећења воде,наш народ је похрлио у храмове,да захвати Свету воду и понесе је својим кућама.

Воду којој прилазимо као Светој тајни и узимамо је за исцелење душе и тела и благослов својих домова.

 Водоосвећење у храму Светог Николе Блектаун