Дочек Нове године у Мркоњић граду

Ми срби далеко од роднога краја,на југу земљине лопте празнујемо држећи и

Жеља нам је да нам се Србија опорави то мајчинско гнездо из кога  смо се многи расули по целоме свету. Жеља нам је да Српска Православна Црква буде што је увек била;Добра мајка васцелог рода нашега.

Нека је срећна и Богом благословена Нова 2009 година.

СРБАДИЈО ШИРОМ ЗЕМЉИНОГ ШАРА,

Срећна и Богом благословена 2009 година Господња.

Упримо очи своје у Небеса и замолимо Господа Творца,да нас сачува,јер огрешисмо се,а мало се кајемо.

Господе помози нашем неверју и спаси људи твоја.

Прота Ненад са српском омладином

Још један незабораван дан у Блектауну

Већ је постало уобичајено да се храмовна слава прославља Недељом из простог разлога што људи тога дана празнују и што могу одвојити време и доћи на славу. Тако и ове године Светог оца Николаја прослависмо у Недељу 21.Децембра 2008. Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ Аустралијско-новозеландски Господин Иринеј,а саслуживали су  Протојереј-ставрофор о Ненад Ђурашиновић и ћакон Бранко Босанчић.За чин Литије стигао је и Протојереј-ставрофор Никола Билић. Већина верних се причестила на Светој

Литургији што је знак здравог језгра  ове парохијске заједнице. Домаћини славе су били,Милунче и Анђелка Јанковић,а за следећу годину се примио Томислав Синђелић. Преосвећени Владика је у својој проповеди истакао присуство Светог оца Николаја честитајући свима славу јер сви славимо Светог о Николаја,пошто тога дана идемо славарима у госте којих је заиста много и највише у православном хришћанском свету. Такође је Владика слушајући духовне песме подсетио на Светог Владику Николаја српског и  Његово присуство као и снагу и значај богомољачког покрета. У парохијској сали припремљена је славска трпеза као продужетак литургијског сабрања,где смо се послужили захваљујући труду кола српских сестара ове ЦШО.У поздравним обраћањима прво је прота Ненад поздравио Епископа Иринеја,свештенство,делегате и народ. Председник ЦШО Бошко Аранбашић је такође поздравио и захвалио Епископу Иринеју као и свима гостима. Анђелка Јанковић је поздравила у име домаћина славе.Затим је Епископ Иринеј захвалио свима и још једанпут поновио да му је  лепо овдје бити. Пошто овога пута нисмо имали  наступе фолклора отворили смо духовну трибину, на којој је наш Владика одговарао на постављена питања.Наш народ интересује здравље нашег Светог Патријарха и стање у нашој Светој Цркви. Тако смо и ове године о Светом Николи доживели духовну радост и  примили благослов нашег Архипастира драгог нам Владике Иринеја. Са многољетствијем и Њему и  српском Народу из анђеоског гласа ђакона Бранка Босанчића завршио се овај Богоугодни молитвени догаћај.

Почетак прображаја градића Јанга

У недјељу 07. децембра 2008. године Његово Преосвештенство епископ аустралијско-новозеландски Иринеј служио је свету архијерејску литургију у Јангу, Територија аустралијске престонице (ACT). Повод за ову посјету и велику свечаност била је иницијатива православних Срба градића Јанга да се у њиховој вароши оснује нова парохија.

Потреба за оснивањем парохије у Јангу јавила се прије двије године када је високопречасни протопрезвитер-ставрофор Ненад Ђурашиновић први  озбиљно схватио жеље православних Срба у Јангу. Разговори и сусрети по домовима наших домаћина трајали су  док се коначно није уобличила истинска и искрена жеља за изградњом цркве. Дакако, не само оне цркве која ће се градити од камена и цигле него још и више оне вјечне и непролазне цркве у коју се уграђујемо својом љубављу према Богу и ближњима.

У просторијама ЦШО Свети Никола у Блектауну удружење срба из Славоније одржали су своју редовну годишњу скупштину.Из извештаја председника и благајника закључује се да је прошла година била веома успешна.Славонске хуманитарне вечери привлаче велики број  посетилаца па је потребно водити више рачуна и  укључивати више чланова да би још било  боље и успешније. Иначе  је разрађен  годишњи план  што је ушло у праксу и по том се плану  руководи.  Сада у  7,Децембра организовано  путују  за Јанг где ће се основати мисионарска парохија.За Божић у 4 ујутро Јутрење.Овако су се окупљали у своме крају исказујући радост Празнику песмом и игром,па ето желе да то продуже.Дође их преко стотину на јутрење,а после у освитању зоре играју плетено коло.Одржавају ''мачкаре'' сваке годинеЗатим  о задушницама држе парастосе изгинулим ратним друговима.Славе крсну славу Свету Тројицу јер су многи из Пакрачког краја,а саборни храм у Пакрацу је посвећен Светој Тројици.Круна је Славонско хуманитарно вече у септембру месецу,где се окупи преко седам стотина посетилаца.У току године организовано гостују по другим заједницама и тако проносе своје  древне обичаје.Прошле године гостовали су у Перту,Мелбурну и Канбери,а ове планирају и у Аделаид.Вечерас су поново дали поверење Милошу Југовићу и он је председник удружења.Желимо им много успеха и у наредној години.    

Протојереј-ставрофор Ненад Ђурашиновић 

Драгица и Милош Југовић

Таштина и свекрвина ''сарма''

Мамина сарма

Кад човек у своме животу мења места боравка онда и поред што упозна многе људе,менталитете,обичаје,говорна наречја , упозна свакако и разне кухиње и начин припремања разноврсне хране.

У Босни где сам се родио,а било давно 1953 остао ми је у сећању пасуљ и домаћи шенишни леб,а и куруза и кисело млеко,да не говорим о сувини која је била ређа о већим празницима и кад гост  долази  у кућу.Ипак највећи специјалитет је била  зачињена пита коју је у градовима заменио такозвани бурек.

У Славонији у којој сам одрастао јеловник је био  куд и камо обилнији .Редослед сачуван до данашњих дана,па остало кад гостиш да гостиш све по реду.Супа,кувано месо са реном или сосом,печење са салатама,колачи.Пре јела домаћа ракија а после пиво или вино зависно шта је при руци.У Далмацији пршут и вино из букаре,а бакалар и сада док пишем мирише.У Срему као у Славонији,али паприкаша као тамо

 нигде нема,тако у Бачкој,па није ни чудо што

 су и лале и сосе  опростите мало подебели.У Црну Гору,јаре под сачом и вино из Метериза,а пре тога и те како јака лоза.У Шумадији поред свега домаћега што сељак произведе,а шумадинка припреми без шљивовице као без благослова.

А што моја ташта направи сарму,то на свету нисам видео.

Нисам то сам приметио, да не бих био пристрасан, већ сви гости које о славама имам,а где кухињу припрема протиница и моја ташта.Она је рођена у Славонији,где су родна поља и пуни торови и где је било да девојка пре удаје научи да кува и води домаћинство.Радној дисциплини кроз непуних тридесет година навикла се у Немачкој и све то донела овдје у Аустралију,па куд она прође све остаје беспрекорно  уредно и чисто,а седамдесета је на прагу.Воли да је од користи,а и способна је још и спремна што се каже,а сарму нико као она не може направити.

Намерно сам у наслову ставио таштина и свекрвина сарма,да потврдимо поштовање и љубав и да се сложимо да је то ипак МАМИНА сарма.

Протојереј-ставрофор

Ненад Ђурашиновић

На сахрани ратног друга

Кад човека држи сећање онда првенствено захваљује Богу без обзира колико година има.Лепо је слушати причу старијега и поуке извлачити јер је искуство писало и учења и законе.

Кад деца расту многе догађаје региструју,а после их вежу успомене на несташне  дечије дане,а кад се момче и девојче на незаборавне преступе и грешке,па још штошта се накупи у животу и о том се после прича.

Ранко Павић је рођен 1955 године у селу Бенковац испод планине Псуњ, које се налази на путу који повезује Бања Луку,Окучане,Липик,Пакрац,Дарувар,Вировитицу онада кроз Мађарску право до Православне земље Русије.То место као и многа прибрдска места у Западној Славонији  до скора је било чисто српско.Сада на жалост тамо готово никога нема,а зарасле ограде и дворишта,попаљене куће и необрађена поља сведоче понеким пролазницима да се нешто веома страшно и ружно десило.

У тој широј околини готово смо се сви познавали,а обавезно о светковинама окупљали,пријатељили и дружили и свакако те луде године свако на свој начин проводили.

1974 у Новембру месецу отишли смо Ранко и ја заједно у војску.Место Нови Сад, иста јединица исти вод.Ранко је био пушкомитраљезац а ја помођник.Већ првих дана тога војничког живота смо се ослањали један на другог делили и радост и тугу и настојали да будемо корисни својој отаџбини.Онда смо изашли први пут у град где нас нападоше некакви хулигани,а ми у самоодбрани зарадишмо казне и рестрикције.

У гланцању дугачких  ходника,чишћењу клозета јачали смо своје другарство и Богу хвала имали га до последњег дана.

Ранко је после овог задњег рата као прогнаник 1995 нашао место у земљи Србији заједно са супругом и два сина.Напустио је свој Бенковац,Псуњ и Слобоштину,али увек у нади да ће се једног дана вратити.На несрећу изгубио је сина првенца у јеку младости у реци Сави у својој осамнаестој години. У тој породичној трагедији зауставило се све и тешко је било,али живот је текао  даље.

Тако у борби за опстанак као многи од нас обрете се у земљи Аустралији.Тамо је збринуо старе родитеље,а овдје са својом  породицом почео нови живот.Овдје смо се поново срели.Први сусрет је био  на Славонској хуманитарној вечери у Сиднеју.Обрадовали смо се том сусрету и евоцирали смо успомене на минуле младалачке дане.Још смо се састајали,а последњи пут у Мелбурну такође на Славонској вечери.Тада ми рече  да је победио  опаку болест ''рак''

Прошлог Петка на Свете Бесребренике Косму и Дамјана упокојио се мој ратни друг  Ранко .

Осетио сам потребу и отишао на сахрану,да се помолим првенствено  за његову душу и да утешим његову супругу,сина и брата,као и многе који су у њему имали доброга и искреног пријатеља .

Опело су одржали свештеници храма Светог Стефана Отац Чедо и о Милан,а посмртно слово сам одржао ја.

Нека  је вечни покој  уснулом слузи божијем Ранку и Бог да му душу прости.

Протојереј ставрофор

Ненад Ђурашиновић