Једна узнемирена девојка Јелена Павић из Сиднеја похитала је у своју Цркву да се помоли Богу јер је видела младића који је покушао самоубиство вешањем и учествовала у његовом спашавању.Наиме његов млађи брат га је скинуо са вешала док је још показивао знаке живота.Сада је младић у болници на опоравку,а ми се помолимо Богу да опрости  и њему и нама сагрешења наша  и утјеши његове родитеље и све нас .

 САМОУБИСТВО   СМРТНИ  ГРЕХ  ПРЕМА БОГУ БЛИЖЊИМА И СЕБИ

,,Не знате ли да сте храм Божији, и да
Дух Божији живи у вама?“ (Кор.3,16)

            Смрт самоубиством је засигурно најсуровија и најбезнадежнија смрт. Самоубицу осуђује и чини га неопростивим Небеско Царство, а земаљски, људски закони, самоубиства посматрају као једну од најнеприроднијих, кобних душевно-поремећених појава. Према томе, како по Божанским, тако и по људским законима, самоубиство се види као велики, неопростиви грех.

            Но, иако су у скоро свим временима и у скоро свим религијама самоубиства осуђивана, она су се увек дешавала, а и данас се убрзано множе и као каква епидемија захватају све друштвене слојеве.

            Зашто је то тако? Зашто се самоубиства дешавају и зашто је данас њихов број већи?

            Као узроци самоубиства наводе се разни разлози: неизлечива болест, губитак имања, тамница, мучење, изјаловљене наде итд., али већина случајева показује да је главни и основни разлог један: везаност за материјално, пролазно, то јест слабљење и губљење вере у Бога и Његову промисао. Руски философ Н. А.. Берђајев говорећи о овој теми каже: ,,Самоубица је човек који је изгубио веру. За њега је Бог престао да буде реална добра сила која управља животом. Самоубица је човек који је изгубио сваку наду да може добити добра живота. Он мрзи свој несрећни живот.“

            У души самоубице не може се наћи ни једна од три хришћанске врлине, ни вера, ни нада, ни љубав. Јер кад би у самоубици било вере, он би морао да прихвати основну библијску истину да је Бог Творац света и човека, па човек није господар не само туђег, него ни свог живота: ,,Ни један од нас не живи себи, и ниједан не умире себи; ако живимо, Господу живимо, ако умиремо, Господу умиремо. Господњи смо!“  (Рим.14,7-9). Од Духа Светог, Животодавца, добили смо живот као драгоцени дар да га употребимо за постизање циља од Бога постављеног, а то значи да се усавршавамо до мере узрастања и пуноће Христове: ,,Будите, дакле, ви савршени, као што је савршен Отац ваш небески!“ (Мт.5,48). Зато је одузимање живота, и туђег и свог, против воље Божије - грех према Богу.

            У самоубици нема ни наде ни Бога, односно вере да Бог Створитељ света управља и промишља о њему водећи га постављеном циљу: ,,Он носи све својом силном речју.“ (Јевр.1,3). Зато хришћанин, ма шта га снашло у животу, ништа не сматра да је настало случајно, слепом судбином, него да се све дешава по Његовој вољи и Његовом допуштењу, па и искушење лакше прихвата. А и Свето Писмо сведочи да Бог неће дати да искушења буду изнад наших снага: ,,Али Бог је веран, који вас неће пустити да будете искушавани већма него што можете, него ће учинити с кушањем и излаз, да би могли поднети.“ (I Кор. 10,13).

            Ни трећа хришћанска врлина – љубав, не може се наћи у души самоубице. Он је егоцентрик који мисли само на себе, а не на ближње, па их самоубиством оставља незбринутим и уцвељеним – чини грех према њима. Но, самоубица у свом слепом егоизму и не види да на себе навлачи највећи грех – грех према себи, јер самоубиством убија свој живот који је пре свега Божији дар, а нама је поверен на чување за вечност, за васкрсење, за живот – не за смрт; не за привремено, него за живот за вечност.

            Дакле, суштина греха самоубиства је у томе што човек, везујући се за пролазна добра овог света, губи веру у промисао Божију, у  Царство небеско, у крајњем смислу веру у Јединога Бога. Као замену за изгубљену веру, човек у првом тренутку страсно прихвата сва земаљска добра и понаша се у складу са крилатицом: ,,Све је дозвољено!“ Међутим, убрзо бива разочаран и у њему се утврђује мисао о бесмислености живота, да би се најзад, као и код Јуде, по речима проф др Ј. Поповића ,,богоубиство завршило самоубиством“. Не желети сарадњу са Богом, не прихватити Вољу Његову, односно свесно одбијати Његову љубав очинску – јесте самоубиство, односно духовно самоубиство. Физичка смрт је последица богоубиства, стварана у душама богоотпадника. Тиме се самоубица одваја од Цркве и њене благодатне помоћи од заупокојених молитава и помена: ,,Јер коме Бог није отац, томе ни Црква није мати“. Наиме, православна хришћанска Црква осуђује и не сахрањује црквеним опелом самоубице, нити чини за њих јавне помене. Иако посебна правила за овакав став нису ни потребна, јер Јеванђеље и дух хришћанске Цркве и црквена свест осуђује самоубице и гнуша их се као бунтовника против Бога, закона и правде. Ипак у свом законоправилнику при Великом Требнику 178. правило каже: ,,Ако човек убије сам себе, не треба вршити опело (принос и молитву) над њим, осим ако није при себи (умно поремећен).“ Даље, у продужетку каже се да се ово правило ослања на учење Св. Тимотија патријарха Александријског из 4. века, по коме клирик мора подробно да испита да ли је самоубица заиста био ван себе кад је то учинио, а не због обести, нанесене му увреде или неке невоље, јер само у случајевима душевних болести, уз дозволу епископа, може се извршити опело на најскромнији начин.

            Према неким савременим испитивањима науке, психологије и психотерапије, каже се да се већина самоубистава извршује у пуној умној свести. Дубља и свестранија истраживања у овој области тачније се одређују према овом проблему, тачније да то стање није исто што и духовно здравље. Бити свестан нечега, нарочито осећати се:  повређеним, остављеним, превареним – јесте управо нездраво стање свести. Бити духовно здрав, кратко речено значи: имати веру, наду – љубав према Богу. Веру и наду у Бога, а љубав према Богу, људима и свету који је Бог створио. Све проблеме и поремећаје треба да прихватимо само као допуштење Божије, очинску љубав Његову ради поправке нашег духовнога и моралнога стања. У том случају и оно што видимо као казну Његову, гледамо као средство за поправку, не циљ – казна ради казне. Јер Бог наш је Бог љубави, а не сурови и хладни судија. ,,Јер Бог кога кара тога и љуби...јер Бог је јако заволео свет... Он брине о свакој ствари...“

            Поред оваквог душевног стања људи, постоје и они које зовемо душевним болесницима, поремећених разумом, скоро несвесних свога постојања. Зашто Бог и међу њима допушта самоубиство? Свакако не случајно.

            Условно треба рећи да је стање њихове свести баш последица ранијег нездравог односа према дару живота или таквог односа њихових предака. Али са друге стране, већина таквих на овоме свету ипак подносе непријатности свога живота, њих чува Божија благодат, а сами и не знају да се чувају. Од куда то? Управо отуда што су у њима од раније биле укорењене неке добре мисли и осећања и добра дела због чега их не оставља сасвим благодат Његова.

            А благодат Божија одступа од оних који су у свом ранијем разумном животу свесно одбијали благодат Божију, а то су и најтежи душевни болесници. Сви поремећаји физичког, душевног и духовног здравља су последица одбијања благодати Божије.

            По учењу Православне Цркве, нема човека на Земљи који би живео макар и један дан, а да не би био грешан. Отуда је јасно колики је значај Св. Тајне покајања коју је сам Спаситељ установио ради опроштаја грехова учињених после крштења. Установио ју је после свог Васкрсења када је рекао својим ученицима: ,,Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опроштени су им; којима задржите, задржани су им.“ (Јн. 20,22-23).

            Зато је покајање лек за сваки грех, најпре лек од духовне смрти. Нема греха којег се човек не може ослободити искреним покајањем, па макар било то и најсуровије убиство.

            Једино самоубиство онемогућава човеку покајање, обраћање Богу за опроштај и исправку живота. Зато је самоубиство и у овом погледу већи грех од убиства. У греху самоубиства, смрт која онемогућава покајање, бива – дешава се истовремено са грехом, смрт и грех се овде поклапају.

            Тиме управо самоубица себе лишава благодатне помоћи Цркве, јер је њој наређено да се моли само за оне који умру у покајању.

            Овакав однос Цркве према самоубиству води порекло још из апостолских времена и садржан је у речима Св. Ап. Јована: ,, Ако ко види брата својега где греши грех не к' смрти, нек се моли и даће му (Господ) живот онима који греше не к' смрти. Има грех к' смрти: за тај не говорим да моли“ (Јов. 1,5,16).

            Наиме, грех не к' смрти је сваки грех за који се човек каје, а грех к' смрти је сваки непокајани грех у коме човек остаје свесно, добровољно и упорно. Самоубиство је управо грех к' смрти у коме самоубица остаје вечито, јер после смрти нема више могућности да се покаје.

            Апостол даље говори да се за грех к' смрти не моли, јер у такав грех човек постепено улази свим бићем и доводи себе у безизлазно стање својом поремећеном свешћу и болесном вољом и остаје заслужено у њему. Бог таквом човеку нити жели, нити хоће да наметне покајање. Наиме, Бог – Љубав, који љубављу живи и постоји и који је из љубави створио човека са благоликом слободом, не може да му наметне на силу вољу своју, своје Еванђеље, своје спасење и своје Царство, јер то више није у природи љубави. Љубав за таквог није љубав, већ мора. Сусед његове душе испуњен је грехом те и ту нема места за љубав. Не бежи Бог од човека, већ обрнуто. Ако би Бог присилио човека на добро, тиме би Он уништио човекову слободну вољу и претворио у аутомат, машину, а он би престао да буде Љубав, престао би да буде Бог. То је разлог зашто Св. Апостол Јован саветује да не треба молити за грех к' смрти.

            Црква, дакле, оставља самоубице одлучене и анатемисане на овом месту на коме су они сами себи својим чином поставили, па према њима поступа као према незнанцима и цариницима, ускраћујући им принос молитве по речима Христовим: ,,Ако не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18,17).

            О колико је страшан и безнадежан грех самоубиства. Њиме несретно човек приводи своју душу вечној осуди и остаје грешник до страшног Христовог суда, јер самоубица покушајем бекства из овог царства живота није примљен ни у оном вечном Царству, а ни у овом привременом земаљском.

            Бекство из овога света због разних недаћа није избављење, већ пропаст. Живот у овоме свету где су измешани и зли и добри не може бити без тешкоћа и невоља. Опомињући нас на то, Спаситељ је рекао: ,,Ако свет мрзи на вас, знајте да је на мене омрзнуо пре вас.“

            ,,Кад бисте били од света, свет би своје љубио. А како нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато мрзи свет на вас.“ (Јов.15,18-20)

            Зато хришћанин пут вере и наде на Бога, свој крст лако носи, а човек који у себи нема вере, тај чврсти бедем од кога се све животне буре и олује могу разбити и уништити лако поклекне под ударцима неправди овога света.

            Велики мислилац Ф. М. Достојевски каже: ,,Ако нема Бога и бесмртности, онда нема ни добра ни зла. Човек је врховна вредност и једини творац свих закона и мерила. Уништи ли се у човечанству вера у Бога и бесмртност душе, човек ће обрести с оне стране добра и зла и за њега неће бити ништа неморално.“

            Чувајмо се да богомрзац и човекомрзац не уништи у нама Бога и направи од нас човекобога коме је ,,све дозвољено“. Чистимо нашу савест не би ли стално себе поправљали.

            Душа човекова од Бога створена, боголике је природе. Спремљена и прилагођена за радост и близину Божију, а не за зло и близину демонску, па зато ако иста та душа добровољно пристане на зло и добровољно се одрекне Бога, никада не може доживети радост, већ сам очај и пропаст.

            Ето нам одгонетке зашто везаност за пролазна добра и недостатак вере, у свим временима па и данас, води најстрашнијем смртном, троструком греху – САМОУБИСТВУ.

Сестринство Манастира Св. Стефана Липовац

ЦШО СВЕТИ НИКОЛА БЛЕКТАУН-СИДНЕЈ

Петак 10.октобра 2008

20.30 часова

СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ ФЕСТИВАЛА ,,БДЕЊЕ ДУШЕ,,

ГЛАВНИ ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА – Прва пројекција

ЛАСТА, почасно, редитељ Милана Белегишанина, по сценарију Жељка Марковића

ЛАНА, НАТАША, КСЕНИЈА, аутор Иван Пешукић

ЛЕПА ТИСА И ОСТАЛО, аутор Иван Атила

ЖЕРТВА, аутор Јован Мацура

СТОПА КРАЉЕВИЋА МАРКА, аутор Татјана Феро

Субота 11.октобар 2008

19.45 часова

ГЛАВНИ ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА – Друга пројекција

ЦРЕСКА БИТКА, аутор Милан Вучинић

ТЕСЛА, аутори Ђорђе Шибалин и Снежана Миливојевић

Субота 11.октобар 2008

21.00 час

ГЛАВНИ ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА – Трећа пројекција

СТРПЉЕЊЕ, in memoriam аутору Душану Торбици

СЛИКЕ ИЗ АУТОБУСА, аутори Ђорђе Шибалин и Снежана Миливојевић

ЉУБАВ, аутор Владимир Борисављевић

МОЈ ДРУГ СРБИЈА, аутор Соња Благојевић

НЕДЕЉА, 12. октобра, 11.00 часова

Завршна свечаност филмског фестивала ,,БДЕЊЕ ДУШЕ,,

Проглашење награда

Свечано затварање Фестивала

Пројекција награђених филмова

______________________________________________________________________________

Пето српско славонско хуманитарно вече

СИДНЕЈ 2008

Преко 700 гостију се скупило у српском  спортском центру Бонириг на петој традиционалној  славонској хуманитарној  вечери.

Овим су показали да су чврсто везани за родни крај и одлучни да помажу браћу  у невољи.

  Срби из славоније су показали много пута да су организовани и сложни,па су добили изузетну подршку ЦШО Свети Никола из  Блектауна.

Сваког уторка увече овдје се окупљају,припремају програм,вежбају и планирају.

Ту им се свакако нађе локални свештеник Прота Ненад и протиница Марија.

Одавде смо организовано посетили,Канберу,Мелбурн и Перт,а ускоро ако Бог да  посетићемо  Аделаиду.

У четвртак 25.септембра из Перта је стигло 40 гостију и њима смо приредили добродошлицу,а у Недељу28 септембра и испрађај  где се певало и играло и где је на растанку било и суза.

Ухватили смо се у коло од Перта до Аделаиде и обећали да се нећемо испуштати јер кад смо сложни много ћемо урадити,а бити од користи и себи и ближњима а нарочито својој браћи у невољи.

На сликама: са леве стране ,Тамара Жестић из Перта  прима благослов,са десне са  славонске вечери из Сиднеја.

Братски састанак свештенства Српских Православних  Епарија за Аустралију и

Нови Зеланд

Њихова  Преосвештанства Епископи  Аустралијско-новозеландски Иринеј и Николај од Аљаске уз бројно свештенство, првенствено су молитвено одржали ово саборовање.

Свадба у дому Чубриловића

Недеља 7 .септембра 2008 остаће у породици Чубриловића запамћена јер тога дана женио се  О Љупков и Дринин син Стефан.

Ако хоћемо да се сећамо

Још док сам био дете сећам се, кад су ми отац и стриц рецитовали епске народне песме,са карактеристичним нагласком уз певање,а онда и уз гусле нешто успореније и рекло би се уметнички.У засеоку старији људи и ако неписмени причали су о српској историји цитирали датуме кад се и  где шта одиграло,набрајали  цареве и краљеве и српске владаре.Умели да се прекрсте и славу очитају,да нас уче вери и поштењу и да са највећом чашћу дочекају госта у свом дому.

 Напомињем неписмени јер пре нас их много бејаше,али веома образовани и просвећени примајући од својих предака с колена на колено.

Тако је наишла на баку  Велинку која је научена од своје баке и мајке ,јер у она времена женску је било основно да зна  нешто урадити у рукама.Одушевљена старица је свим својим бићем своје знање и умеће преносила, видно срећна, што има младог света данас, да потражи њезину помоћ и да им буде од користи.Сенка је такође са огромном вољом брзо схватила и научила и дубоко захвалила баки свесна да је примила  вештину и умеће с колена на колено,баш онако како се то некада и преносило.

ФИЛМОВИ СА СНАЖНОМ ПОРУКОМ

 Како смо најављивали дошло је до реализације,па смо у Суботу 30.августа2008 у просторијама ЦШО Свети Никола у Блектауну приказали четири филма са  Филмског фестивала ''Бдење душе ''одржаног  у Сремским Карловцима прошле године.Приказани су филмови разних аутора: Корени,Чувари тишине,Ласта и Неимари.

Не тако бројна публика је погледала ове филмове и поруку коју је из њих примила  са одушевљењем  је похранила у своје срце.Наиме,филмови су као у улози проповедника,а веома важно за нас који смо одлетели из гнезда предака,пренели, да негујући своју веру,свој језик,живећи у љубави градећи и остављајући поколењима печат благочестивог времена у коме смо живели,продужујемо свој опстанак и вапијемо за живот у Царству Божијем.

Показало се да је веома корисно и овим поводом састајати се па смо сви подржали да у Октобру месецу заједно са  Сремским Карловцима,Чикагом  и ми одржимо фестивал дугомертажног филма овдје у Блектауну. У вези смо са једним од организатора ,режисером и продуцентом господином Срђаном Илићем и већ је такав договор постигнут. Свима који се труде,организују у жељи да донесу корист свима нама искрена подршка  а од  нас из публике огромна захвалност.

Протојереј ставрофор НенадЂурашиновић