Отац Ненад

Путешествије 2009

Драги посетиоци веб презентације парохије ''Свети Никола'' Блектаун.

Због одсуства са парохије и посете Отаџбини нисте могли пратити актуалности у парохији ,па вам се од срца због тога извињавам.Пошто сам се слава Богу вратио,пун утисака ето желим са вама то да поделим, па ћу вам колико будем могао дочарати у слици и речи оно што се урезало у срце моје.

Посетио сам највеће наше светиње,све српске земље,распето Косово,манастир Хиландар.

Наредних дана ћу да пишем о томе и сведочим фотографијама.

Одушевљен са свим што сам видео и доживео громогласно кличем.

''Живео наш Народ српски''!!!

Манастир Хиландар подигао jе 1198. године Стефан Немања са синовима, монахом Савом и Стефаном Првовенчаним, по нарочитоj дозволи византиjског цара Алексиjа III Анђела, на месту пређашњег манастира Хиландара. Велики манастирски комплекс омеђен високим бедемима са кулама, током векова доживео jе многе преправке и дозиђивања. Садашњи улаз, "порта" настао jе у XIV веку и налази се на северноj страни утврђења. Главну цркву - католикон, посвећену Ваведењу Богородице подигао jе на месту првобитне цркве, краљ Милутин 1303. године, за време игумана Данила II. Оваj храм исписан jе фрескама 1319. године, а у доба кнеза Лазара 1380. дозидан jе егзонартекс украшен моравском пластиком.

У манастирском комплексу, поред главне цркве, налази се и већи броj цркава - параклиса подизаних и дограђиваних током векова: црква Св. Николе (XIV век и 1664. година), црква Четрдесет севастиjских мученика (почетак XVII века), црква Св. Арханђела (трећа четвртина XIV века), црква Св. Jована Претече (1681/1682), црква Св. Jована Рилског (око 1755. године), црква Покрова Богородице (1740. година), црква Рођења Богородице (1784/1788), црква Св. Апостола (1784/1788), црква Св. Саве (1779), црква Св. Димитриjа (1779), параклис Св. Георгиjа (око 1200. и 1670/1671) као и црква Св. Трифуна (1719) подигнута у непосредноj близини манастирских зидина са спољне стране.

Конаци, смештени са унутрашње стране одбрамбених зидова, настаjали су од краjа XVI до краjа XIX века: тзв. Нови конак (1814-1821), конак са источне стране (1598), конак са малим мутваком (градитељске фазе од 1639. до 1777), Игуменариjа (са градитељским фазама од 1651. до 1891), jужни конак (са градитељским фазама од XVII до XVIII века, а потпуно обновљен 1998) и Болница (1645/1646. са касниjим надоградњама). Унутар комплекса налази се и Трпезариjа (градитељске фазе из XIV и XVII века) коjу jе у XVII веку живописао зограф Георгиjе Митрофановић приказуjући у обимном иконографском програму и сцене из живота монаха Саве, затим велики мутвак (XVIII век), Нова библиотека (1970), пирг Св. Саве (око 1200), пирг Св. Ђорђа (XIII век са градитељским обновама у XVII веку), пирг Св. Николе (XIV век са градитељском фазом из XVII века) и улазни трем (1637).

После пожара у марту 2004. године у Хиландару су боравиле екипе археолога и сликара конзерватора Републичког завода за заштиту споменика културе у циљу утврђивања оштећења и спровођења радова на заштити. Археолошка екипа jе издвоjила покретни материjал са згаришта Белог конака, Игуменариjе, Централног манастирског улаза и параклиса Св. Саве и Св. Димитриjа, формирала обимну документациjу и одабрала предмете за конзервациjу коjи су смештени у манастирску ризницу.

Екипа сликара конзерватора извршила jе увид у степен оштећености зидних слика у цркви Четрдесет севастиjских мученика, цркви Св. Саве, цркви Св. Димитриjа, цркви Св. Николе, Трпезариjи, цркви Св. Арханђела и на композициjи Богородица са Христом (на трећоj капиjи “порте”) и спровела, свуда где jе било доступно, основне радове на заштити и спречавању даљих оштећења.

Богородица Тројеручица

 

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса,
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.

 

Свети Сава

(по рођењу Растко Немањић; рођен око 1169. у дежевачком крају на планини Голији, преминуо је 14. јануара (по јулијанском календару) 1236. у Трнову у Бугарској, при повратку са ходочашћа у Јерусалиму) је био најмлађи син великог жупана Стефана Немање и први српски архиепископ. Био је брат краљева Вукана и Стефана Првовенчаног. Изборио се за самосталност рашке архиепископије од Византије 1219. године и поставио темеље данашње Српске православне цркве.

Растко Немањић је у младости од оца добио Захумље на управу. Међутим, Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона. Касније је са својим оцем, који се у међувремену замонашио и добио име Симеон, подигао манастир Хиландар, први и једини српски манастир на Светој Гори.

У Србији је убрзо дошло до борбе за власт између Савине браће. Због тога се Сава вратио у Србију, како би зауставио грађански рат. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава је од васељенског патријарха у Никеји изборио аутокефалност српске цркве, а патријарх га је именовао за првог српског архиепископа. Остао је архиепископ све до 1233, да би га потом заменио његов ученик Арсеније. Више пута је путовао у Палестину. На повратку са једног од ходочашћа из Свете земље 1236. смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Владислав.

Његова најзначајнија писана дела су „Житије, спомен на покојног оца Стефана Немању (Симеона)“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Номоканон“.

Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османлијског царства, турски заповедник Синан-паша је 1594. спалио Савине мошти на Врачару. На месту за које се верује да се то одиграло подигнут је Храм светог Саве. У Србији се дан његове смрти по грегоријанском календару (27. јануар) прославља као Дан просвете.

Симеон Мироточиви, свети - Стефан Немања велики жупан

Свети Краљ Милутин

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И

БЛАГОЧЕСТИВОГ МИЛУТИНА,

КРАЉА СРПСКОГ

ВАЗЉУБЉЕНИ ЉУБИТЕЉИ ХРИСТА, ево се сада спрема ум слабога смисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али не знам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам онима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт.7,7); и опет: Што год узмолите у молитви верујући, све ће вам се то дати (Мт.21,22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим И Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад многих моћних и славних на земљи.

Овако почиње животописац благочестивих и светих краљева и архиепископа Српских, свети архиепископ Данило, који и описа животе и дела краља Српског Уроша Првог, његове супруге Свете Јелене, и светих синова њихових Милутина и Драгутина.

Свети краљ Милутин беше млађи брат светог краља Драгутина (1276-1282.год.), кога и наследи на престолу Српске државе. О начину наслеђа овога говори се опширније у животу светог краља Драгутина (под данашњим датумом). Драгутин је наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коња и сломио ногу, па је онда покајавши се позвао свога брата Милутина и на сабору у Дежеву 1282. године предао му власт и краљевство у Српској земљи. Сам пак он повуче се у северне крајеве своје отаџбине , где владаше са својом супругом и синовима, са престоницом у Дебрецу на реци Сави, добивши притом од своје мађарске тазбине и неке области у Срему, Мачви и Босни.

Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, ''овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божијом означен''. Беше добар пастир повереног му народа у својој области, ''њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него обновитељ палих и порушених''. Све ово пак Милутин чињаше у намери ''да све приведе ка истинитој вери''. Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ, у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михајло ВИИИ Палеолог (1258-1282.год) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља од Милутина беше ''обузета великом теснотом и умањена'', јер је држава грчка досезаше до мест звано Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: ''И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, а то су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства''. Од овога времена град Скопље постаде престоница српске земље.

Чувши за ове успехе Милутинове Цар Михаило крете на њега узевши у своју војску и многе друге иноплемене народе, Татаре и Турке и друге иноверце. Но Бог учини те овај издајнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрћу својом, како вели за њега биограф споменути Данило. Исти Данило још додаје: ''Овај хулни цар, ђаволом наговорен, сличан је оном лукавом издајнику који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одвојивши се од вере хришћанске (то јест Православне), узе веру латинску''. Међутим, по изненадној смрти цара Михаила један део његових савезника Татара продужи напад на Србију, и продре чак до липљана и Призрена, али чудом Божијим би страховито поражен и уништен. Јер дошавши до реке зване Дрим, која беше веома набујала, они видеше на другој страни велики збег српског народа, па одлучише да пређу реку и народ опљачкају и побију. Но кад они навалише преко набујале реке, сви се скоро у њој потопише, а што их живо пређе на другу обалу они бише поражени од христоимених људи српских. И сам старешина татарски, звани Чрноглав, беше ту ухваћен и погубљен и његова глава би однета пред ноге краља Милутина.

Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благостању.

У то време на северу од Милутинове државе, а источно од области његовог брата Драгутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски Драман и Куделин. Они живљаху у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у Драгутинове крајеве и пљачкаху Српски народ и земљу. Тада се на позив свога брата Дагутина дигне на њих благочестиви краљ Милутин, страховито их порази и њихове крајеве дадне у наслеђе брату своме. Од овога времена Браничевска област постаде и за свагда остаде саставни део Српске земље и државе. Сам тадашњи бугарски цар Ђорђе Тертерије, таст Милутинов, који му беше дао своју кћер Ану за супругу, беше у пријатељским односима са Милутином и његовом мајком Јеленом, али не беше у пријатељству други владар бугарски у Видину, кнез Шишман, који беше у сродству са Куманцима и беше признао врховну власт татарског кана Ногаја. Љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шишман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази са неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их, те се они у страху и паници разбегоше. Тако не могући ништа зло учинити, Шишман би принуђен да се повуче без успеха, једино што његови дивљи Куманци том приликом спалише манастир Жичу, коју затим обновише Свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије ИИ (1292-1309.год). Гонећи Шишмана и његову војску, краљ Милутин доспе до града Видина на Дунаву и заузе град, а сам Шишман једва се спаси бежећи чамцем преко Дунава. Затим он мољаше мир од краља Милутина, што му овај милостиво и даде, а касније даде и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који потом постаде бугарски цар (1223-1230.год). Ове победе Милутинове изазваше завист и мржњу на њега татарског кана Ногаја, као врховног господара свих бугарских крајева, и он са силном војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца крете на њега и на Србију. Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош Милутин се топло мољаше Богу, говорећи: ''Добри човекољупче Господе, надо ових који Те исповедају, Ти знаш немоћ нашег смртног тела, и Сам си се у њега обукао. Због множине незакоња мојих, којима сам везан од младости моје, нисам достојан да погледам на висину Твоју, или да са смелошћу призивам свето и страшно име Твоје. Но Теби доброме и благоме предлажем душу и мисао моју, Ти ми једини помози, молитвама Пресвете Матере Твоје''. Помоливши се тако усрдно и са сузама Господу, Милутин призва у помоћ и Светог Симеона и Саву, молећи их да не предају отаџбину своју у руке иноплеменика. Затим посла Ногају своје посланике да га доброразумним речима и молбама умоле да одустану од похода, обећавајући му при томе да неће више дирати у бугарску земљу нити нападати на крајеве које Татари имају под својом влашћу. Силни кнез татарски затражи од Милутина његовог младог сина Стефана као таоца, што отац са жалошћу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и његову слободу. Млади краљевић Стефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Бог не избави отуда и врати у дом родитеља свога. Јер Бог учини да овај Ногај погине у борби са Токтајем, законитим каном ''Златних Хорди'' татарских (у битци код Одесе 1299.год), те краљевић Стефан би слободан да се врати родитељу своме у Србију. Том приликом, Стефан се ожени Теодором, са којом доби сина Душана, потоњег цара Српског.

Од свога сина Стефана краљ Милутин је затим поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју , ''одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што је потребно, од малога до великога''. У то пак време краљ Милутин се поново ожени, и постаде зет васељенског цара у Византији Андроника ИИ Палеолога (1282-1328.год). Ово би после нових победа Милутинових над грчким војскама (око 1299.год), те цар Андроник склопи трајно пријатељство и сродство са краљем Српским Милутином. Млада кћи царева, принцеза Симонида (чији се дивни лик сачувао у Милутиновој и њеној задужбини Грачаници), би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин тада доби у мираз све освојене крајеве, те тако завлада трајни мир између Срба и Грка. Но ова женидба Милутинова не би по вољи многима, како ближим тако и даљим суседима, и они почеше радити против Милутина. Уз то, у ово време би покренуто питање Милутиновог наслеђа на српском престолу, у што би умешан и његов брат Драгутин, и Симонидина мајка царица Ирина; и такође нека српска властела. То све узнемири младога Стефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца Милутина желећи да му преузме из руку краљевску власт и престо српски. Услед свега тога у Зети наступи не мали метеж и неред, те краљ Милутин крете тамо са војском, угуши споменути неред и метеж, а син му се Стефан сам предаде у руке са синовском покорношћу. Миутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатељаљудског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божијим и помоћу Светитеља Николаја би исцељен и враћен после своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи.

Милутин се ускоро и измири са својим братом Драгутином, са којим имађаше неке међусобице и сукобе, и света браћа проведоше остатак земног живота свог у љубави и међусобном поштовању. Њиховом измирењу и љубани много допринесе и њихова света мајка краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који беше најпре игуман Хиландарски, а потом епископ Бањски и Хумски, а касније постаде и архиепископ Српски. Он је лично долазио из Хиландара са својим монасима, а бораво и код краља Милутина на двору му у Скопљу, и код краља Драгутина на његовом двору у Дебрецу, и молитвама, саветима и поукама својим мудро измирио завађену браћу, што су наравно и они обоица жарко желели и свесрдачно прихватили. Јер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак беху причесници и обновљене људске природе Новога Адама - Христа Богочовека, јер беху верни чланови Његовог богочовечанског Тела - Цркве Православне, у којој живљаху непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама.

За светог краља Милутина сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. ''Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав незлобиву, тиху и послушну''. Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан нити без милости и хришћанске љубави. Ако је као човек и јимао неких грехова својих, Христос Спаситељ га не остави у њима, него га од њих покајањем избави. ''Јер истинита Светлост - Христос, вели животописац Данило, Који просвећује сваког човека који долази на свет (Јн.1,9), Он - велики и страшни Творац све видљиве и умне природе, увек очекујући покајање свакога човека, не презре ни овога христољупца, него му просвети разум срца, и он, сетивши се грехова младости своје и дошавши у умиљење срца, поче се молити усрдно Богу, говорећи оне речи пророчке: Господе, упути ме на пут Твој, и поћи ћу по истини Твојој (Пс.85,11). Године моје, говораше он, као паучина прођоше, и која добра живота мога да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на тебе, Судију праведнога? Покајање не стекох, а тако исто ни сузе... Но Господе и Царе векова не погуби ме са безакоњима мојим, него ми пошаљи светлост Твоју и истину Твоју на просветљење мислених очију мојих. Даруј ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се непријатељ мој не порадује због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме, но ја недостојни врло повредих заповести Тебе, Бога мога''.

Овакве и многе друге речи говорећи овај благоречиви краљ, вели даље живописац Данило, предвиде своју природну смрт, и после овога одлучи се на многа богоугодна дела, у којима и сконча живот свој. ''Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божијима. '' Он постаде угодан Господу: безбројне свете цркве украшујући, и од праведних трудова својих многе милостиње ништима делећи''. Не штедећи богатства свога, но узимајући као из неког неисцрпног извора, јер беше заиста богат као ретко ко у његову времену, овај блажени и светородни муж одевао је и хранио слабе и немоћне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве Божије. Ступајући на владарски краљевски престо, он се беше Богу заветовао да ће за сваку годину колико буде владао подизати по једну цркву Богу што се на њему заиста и обистини. Јер владајући са Богом у Српској земљи пуних четрдесет година, он заиста и подиже четрдесет цркава Божијих, од којих су тридесет и пет или шест до данас сачуване или набројане. Али, ево како о његовом доброчинству и задужбинарству говори његов биограф свети Данило:Овај христољубиви краљ беше ''Богу меран и људима угодан, и пружаше ништима бројне милостиње. Као што се неможе избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите. Он заиста подржаваше праведнога Јова, и Аврама блазеног, и патријарха Јакова, јер делом беше њихов подражитељ, и изгледом њима сличан. Тако је живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име његово прочуло и било пројављено у свим околним крајевима, како у источним тако и западним: Стефан Урош, превисоки и крепки и самоодржавани и милостиви краљ Српски. Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближњих и даљњих крајева, са морских острва и преко мора, и из самог светог и славног града Јерусалима. Њих са тихошћу примајући и чинаћи им милостињу, не малим милостињама испуни и сам свети град Јерусалим. Уместо злата и сребра које даваше, он прими молитве и благослове од тамошњег светог патријарха и свих осталих у светом граду. А и свету и велику и Богом чувану Гору Атонску он испуни многим милостињама, и сазида тамо свете цркве, украси их и просветли их (то јест живописа их), и тамошње многе монахе снабде свим оним што им требаше... О сваком добром делу, којим би могао угодити Богу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину испуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Богом даровано му добро и земно богатство царства свога он мудро и разумно расточи, и то на разноврсне начине: прво даде на дар Богу, друго на подизање светих цркава, треће раздаде ништима и страним и потребитима''.

По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и богосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара. Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове. ''И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи илиживи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом''.

У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звану Продрум (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси. Милутин издаде наредбу овој ксенодохији и болници да ''ако некакав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници''. Уз то, он постави достоимените људе своје у ту болницу, који ће похађати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодује, него ако што затражи да има ко да му то да. Велико мноштво болесника лежало је и лечило се у овој болници човекољубивог краља Српског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. Онда би ови исцељени одлазили радујући се, а други болници долазили би на његово место. Осим тога, богатодарежљиви краљ је одредио да се на капијама светог Продрома обилно раздаје хлеб и друга храна, ради нахрањења гладних, сиротих и странаца, о којима нико други не имађаше да се брине.

Исто тако, и у граду Солуну Милутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве Божије: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија, и то баш на месту где некада беше обављено прво рукоположење светитеља Српског Саве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краљ из темеља обнови и украси.

Затим у својој земљи овај неуморни задужбинар подиже и обнови безбројне цркве и манастире, од којих ћемо споменути само неке. Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер никако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени. ''Обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по Божијем благовољењу''. Милутин тако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену) и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немањиној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере - Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покраини на доњем Лиму, у месту званом Ораховица, он подиже још једну цркву Христовом великомученику Георгију, и другу опет цркву Христовом великомученику Никити, близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир ариље у Моравици, а са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.

Али не само у својој земљи и свом Српском народу, него и свуда по васељени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом светом граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердници (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатарине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе д дарове дарива. И не само у овом манастиру, него и блаженим оцима по Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем би по смрти погребен.

Уопште рекавши, вели животописац његов Данило, он свагда имаше у уму своме онај страшни час доласка Онога који је Вечан Данима, када ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато свагда чињаше милостињу за коју нико и не знађаше. Не само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни и ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљивом за друге руком чинио издашну милостињу. ''Када је ноћ долазила, вели биограф данило, који беше лични сведок тога, овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши притом и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и других потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицимерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, а они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи:''Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви''.

Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божија у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. То су биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопска, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије И, Јаков, Евстатије ИИ, Сава ИИИ и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем ИИ (1292 - 1309. год) обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом ИИИ (1309 - 1316. год) украшавао и живописао. Са Савом ИИИ Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским. На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни притисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то никада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као ''шизматика''), но у томе рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.

После много трудова и подвига, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: ''Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова''. После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, на дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.

Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милутинову ''чудна знамења и виђења'', те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и нађоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала.

Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се за тим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.

Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. год), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силуан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове ''Црква Светог Краља''. Његовим светим молитвама нека господ и нас помилује и спасе. Амин.

На дан Сабора Светог Архангела Гаврила,у храму Светог Оца Николаја служена је Света Архијерејска Литургија.

Служио је Владика Иринеј а саслуживали су локални свештеник Прота Ненад Ђурашиновић и ђакон Бранко Босанчић.

По одслуженој Светој Литургији одржан је парастос Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловић.

Уследила је тематска проповед Владике Иринеја,који је протумачио данашње Јеванђеље о исцелењу  двојице слепих  и бесомучника.

Говорио је о духовним очима оних  који повероваше .Ове духовне очи  повезао са генерацијама  иза Драже Михаиловића јер само они виде лик и дело које је иза себе оставио жртвујући се првенствено за крст часни и слободу златну..Погинуо је мученички не за себе него за свој српски народ за чију се слободу  предано борио.

Положени су венци код споменика,а  војничка труба је будила занос ратника,којих је овдје било.Из другог светског рада Дражини саборци Симо Вукмирица ,Митар Ребић и Недељко Балаћ,као и група младих  четара  који проносе Дражино име мећу којима се истичу,Драгољуб Бркљач,Братислав Станковић,Срето Драгичевић,Милунче Јанковић,Зоран Ћурчић и Дражо Цвијетић.

Комеморативну академију је припремио Драгољуб Бркљач.

Прво је говорио  сам он о лику Драже Михаиловића,затим,Недељко Балаћ те младић који спрема докторат о Драгољубу Дражи Михаиловић,Јован Шучевић

Чули смо и гусле и песму из грла народног гуслара  Станоја.

Председница ЦШО  Анђелка Јанковић је искористила прилику и поделила поклоне ,Његовом Преосвештенству,ђакону Бранку,а пред оца Ненада донела торту за срећан пут у отаџбину.

Захвалио сам наравно и изненађен био,за овако леп гест..

Захвалио је и Епископ Иринеј  којему неизмерно хвала што нас је посетио и за  све нас се Богу помолио.

Надамо се и већ се о том говори да ће централна прослава Дражиног дана у будуће баш бити овдје у Нашем Мркоњић граду.

Нека је вечни покој неумрлом чича Дражи .

Протојереј ставрофор 

Ненад Ђурашиновић

ПЕТРОВДАН ИЗВАН ОТАЏБИНЕ

  Освануо Петровдан тмуран и хладан,па и киша мало росила на трен.Миливоје и Војин наложили ватру и наставили прасе и јагње већ у осам сати изјутра.Могло би бити кише данас рекоше ми ,а ја одговорих неће,биће леп дан.

Дођоше Душан Кекуш и Милош Југовић,спремни да праве личку котловину.Ево и Драшка Басте Мирослава  Зеца ,Саше Поповића и Марјана Кантара за срнећи паприкаш.

Пристиже и Жељко Грашар за рибљу чорбу.

Поче мирисати црквена порта јер је предвиђено да се све ово догађа под отвореним небом.

Примаче се време  Свете Литургије,пуна је Црква.Причестише се они који су се припремили.

ВИДОВДАН У БЛЕКТАУНУ

Далеко од Отаџбине даљински и ми овдје на крају света дубоко у срцу и мислима носимо и проносимо своје српско име и  певамо српске битке и српске јунаке.

Сваке године ,па и ове и будућих  ако Бог да,док нас још има  и док нас буде било, чинимо парастосе,славимо  свете мученике и подсећамо на наше славне  дане,да би поколењима оставили,да  зазнају и знају чији су потомци,шта су и ко су.

У очи Видовдана  у храму Светог Николе служила се вечерња служба,а у продужетку одржан је парастос пострадалим српским синовима и ћерима од Косовског боја до данашњих дана.

Вечерње је служио  протојереј -ставрофор Никола Билић,а отац Ненад је са хором држао певницу.

Силазак Светог Дуга на Апостоле

            ДУХОВИ-ТРОЈИЦЕ

Храм Светог Николе у Блектауну  у овај Велки Свети дан дисао је топлином молитве и духовне радости јер су верни  прибрани  осећали да сила Духа Светога дотиче њихова срца.

Вратили смо се у далеко време  и сетили се тренутка и испуњења Богообећања које је Христос Господ објавио Светим Апостолима.Дух Утешитељ благи од тада па у векове распростире се Васељеном и дотиче и нас ,Слава Му и милост ,

Нема оног ко то данас није осетио а посебно када  су читане коленоприклоне молитве.Сви смо данас заједно ми  живи и преци наши,као што би требало да увек јесмо и пуна је земља славе Божије.

Монахиње из Белорусије

Благословоом свога Архијереја  Митрополита Филарета и пријемом и благословом нашег Епископа  Иринеја ,сестре Ирина и Ирина кренуле су из манастира Свете Кнегиње Јелисавете  из Минска  Белорусија у далеку Аустралију.

Пошли су својим русима и србима да потраже подршку и помоћ.

Манастир Св Кнегиње  Јејисавете је основан 1999 године.

Броји 85 монахиња и око 300 помагачица које се искључиво брину о немоћнима,о ментално оболелој деци ,као и болеснима по болницама,чиме испуњавају заповест Божију,а тиме и души својој спасење придобијају.Делегиране две сестре су веома предано пришле српској заједници и наравно биле веома топло прихваћене.

Њихов боравак ће бити нешто више од месец дана и трудиће се да посете што већи број наших парохија.

Данас су биле гости парохији Светог Николе у Блектауну.

Презентовале су филм о њиховој мисији и  изложиле радове које тамо самераде ,па се могло  и купити,а то је свакако прилог за манастир.

Било нам је драго да смо могли показати милосрђе и солидарност и помоћи онима у невољи.