Знајући да смо оптерећени разноразним бригама и да је дружење један веома леп начин да се избегну стресови савременог човека,уприличили смо вече песме и игре.

Уторак је иначе редовна проба  КУД-а Славонац ,који вечерас вежбаше за наступ на слави Кола српских сестара наше ЦШО. Ова проба није дуго трајала,па се пришло трпези љубави коју смо спремили у част нашег госта из Србије Ивана Кукоља-Кукија.

Посебно и највише ми се допало код тог човека,да је у обадве посете затражио да посети Свети храм и да се помоли Богу.Дубоко је побожан и одан својој Светој вери православној,а то је ретка одлика  певача и забављача у данашња времена.

Певао је разне песме,а посебно се истакао у соло певању,где је заиста показао да је врхунски певач,а како неко рече пети на ранг листи великог броја певача у Србији.''Зајди зајди јарко Сунце'',поред осталих песама остаће нам  у  сећању јер после  покојног Тоше Проеског нико је лепше не одпева.Док излази овај тексt Куки лети за вољену Србију.Срећан пут Кукију и кад одлучи да нас опет посети са задовољством и отворена срца  ћемо га примити.

Ако Бог да Коло српских сестара ''Мајка Југовића'' при ЦШО ''Свети Никола'' у Блектауну,прославиће своју славу ''Свету Петку'' у Суботу 25.Октобра 2008.Слава ће почети вечерњим богослужењем у 18:00 ч. на којем ће чинодејствовати наш Преосвећени Владика Иринеј.

По завршетку Богослужења преломиће се славски колач и благословити славско знамење. Наше вредне сестре ће нас послужити са вечером,а у програму ће наступити фолклорни ансамбл''Каленић'' као и  фолклорни ансамбл ''Славонац''

Добро сте нам дошли драга браћо и сестре.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ ПАРАСКЕВЕ - ПЕТКЕ

Тропар (глас 4):

Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.

0ва славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату (на турском Бојадос), између Слимврије и Цариграда. Родитељи Свете Петке беху имућни и побожни људи; живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке, они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности, учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу реци Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде нека се одрече
себе и узме крст свој, и за мном иде" (Мк. 8, 34). И ове јој се реци дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, а сама обуче његове дроњке. Када дође кући и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго запретише да
више то не чини. На грдње због тога она је родитељима одговарала да она другачије не може живети. Брата Петкиног Јевтимија родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног, Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као
епископ се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престрављења он створи многа чудеса.
По смрти родитеља девица Петка, вазда жељна подвижничког живота Христа ради, одаде се строгим подвизима. Угледајући се на живот светитеља, она постом и бдењем умртвљаваше своје тело и потчињаваше га духу. Но сва гореци жељом да живи само Господу и ради Господа, она не могаше дуго остати у многометежном свету, него напусти родитељски дом, остави свет и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи их, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се
настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Пресвете Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година.
Испуњавајући своју давнашњужељу она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, настани се у Јорданској пустињи. Ту провођаше равноангелни живот. Подржавајући пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Постепено се топећи од жеге и од мраза, она упираше очи само ка
Јединоме Богу, Који смирене срцем може спасти од малодушности и душевне буре. Ко би могао исказати све трудове и патње, муке и искушења демонска које претрпе света Параскева у току многих година. Ко би могао знати колико је она суза пролила, и колико уздаха к Богу послала? Ко би могао описати њене свакодневне борбе које је
са телом, помислима и ђаволима водила док их није потпуно победила? Једино свевидећи Бог, јер је само Он могао видети и знати све њене подвиге. Тамо у ње не беше бриге о таштим стварима овога света, она се бринула једино о очишћењу своје душе, о одговору на будућем суду и о сусрету са Небеским Жеником. "Тебе, Жениче мој, тражим", говораше преподобна Параскева, и стално имађаше на уму речи изПесме над песмама: "Покажи ми се ти кога љуби моја душа" (1, 6). Њена главна и
непрекидна брига беше: како упалити жижак свој, и с мудрим девојкама изаћи у сусрет Небеском Женику, и чути слатки глас Његов, и насладити се гледањем красоте Његове. Да, само се око тога она пашташе и говораше: "Кад ћу доћи и показати се лицу Божјем?" (Пс. 41, 3).
Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и привидима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, да би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи
за уточиште" (Пс. 90, 9) и Његовом помоћи, а знамењем светога Крста, одгоњаше враге и као паучину кидаше све ђавоље замке, и потпуно победи ђавола. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу таквим подвизима и врлинама, света Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се њој испуни пророчкареч: "Цару ће омилети лепота твоја" (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Света Параскева, сачувавши душу своју од
греха и оскврњења, заиста начини себе црквом Бога Живога.
Тако живећи дуги низ година у пустињи преподобна Параскева, кад једне
ноћи по обичају свом стајаше на молитви и са умиљењем пружаше руке своје к небу угледа ангела Божјег у облику пресветлог младића, који дошавши к њој рече:
"Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом се преселиш Господу."
Удубивши се у смисао овог виђења, преподобна разуме да је то наређење од Бога. И радоваше се што ће се ускоро разрешити тела, али туговаше сто ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Прволику као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отечество. Допутовавши у свети град Цариград, она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице у
Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживеше још две године, не мањајући начин свог пустињског живота, него проводећи све време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна Му се усрдно помоли за себе и за сав свет, и тако у молитви предаде Богу блажену своју душу. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као
тело странкиње која никоме не беше казала одакле је.
Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо таласима би избачено тело неког морнара који се за време пловидбе тешко разболео и умро. Од тог леса стаде се ширити страховити смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Тај смрад није могао трпети чак ни столпник, те
због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу, ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али као прости и неверни, они не обратише на то потребну пажњу и схватише како треба. И говораху међу собом: "Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих чудеса." Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад падне ноћ, један
од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на пресветлом престолу, а около ње мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту, а један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: "Георгије, зашто тако омаловажисте тело
преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви лес? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи." Тада и та светла царица рече Георгију: "Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леса. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите."
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком
скупоценом благу. Свете мошти бише свечено положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.
Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа папских. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла
блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и
свестеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада чесне мошти свете Параскеве беху пренете у Валахију (Влашку), у Видину на Дунаву. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита ове свете мошти беху пренесене у Србију, у Београд. У Београду је затим подигнута црква
Свете Петке, која до данас постоји (у Калемегданској тврђави); у њој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Св. Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој.
Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многа многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима, него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију
свете Параскеве не прошири међу њима, а и због молбе и заузимања хришћана, предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијској цркви.
Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље
Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у Патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну дрзаву. Ову жељу његову потпомаже Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељкуСвоју, Он стави у срце цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи молдавског
господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла чесне мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише
положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.

Једна узнемирена девојка Јелена Павић из Сиднеја похитала је у своју Цркву да се помоли Богу јер је видела младића који је покушао самоубиство вешањем и учествовала у његовом спашавању.Наиме његов млађи брат га је скинуо са вешала док је још показивао знаке живота.Сада је младић у болници на опоравку,а ми се помолимо Богу да опрости  и њему и нама сагрешења наша  и утјеши његове родитеље и све нас .

 САМОУБИСТВО   СМРТНИ  ГРЕХ  ПРЕМА БОГУ БЛИЖЊИМА И СЕБИ

,,Не знате ли да сте храм Божији, и да
Дух Божији живи у вама?“ (Кор.3,16)

            Смрт самоубиством је засигурно најсуровија и најбезнадежнија смрт. Самоубицу осуђује и чини га неопростивим Небеско Царство, а земаљски, људски закони, самоубиства посматрају као једну од најнеприроднијих, кобних душевно-поремећених појава. Према томе, како по Божанским, тако и по људским законима, самоубиство се види као велики, неопростиви грех.

            Но, иако су у скоро свим временима и у скоро свим религијама самоубиства осуђивана, она су се увек дешавала, а и данас се убрзано множе и као каква епидемија захватају све друштвене слојеве.

            Зашто је то тако? Зашто се самоубиства дешавају и зашто је данас њихов број већи?

            Као узроци самоубиства наводе се разни разлози: неизлечива болест, губитак имања, тамница, мучење, изјаловљене наде итд., али већина случајева показује да је главни и основни разлог један: везаност за материјално, пролазно, то јест слабљење и губљење вере у Бога и Његову промисао. Руски философ Н. А.. Берђајев говорећи о овој теми каже: ,,Самоубица је човек који је изгубио веру. За њега је Бог престао да буде реална добра сила која управља животом. Самоубица је човек који је изгубио сваку наду да може добити добра живота. Он мрзи свој несрећни живот.“

            У души самоубице не може се наћи ни једна од три хришћанске врлине, ни вера, ни нада, ни љубав. Јер кад би у самоубици било вере, он би морао да прихвати основну библијску истину да је Бог Творац света и човека, па човек није господар не само туђег, него ни свог живота: ,,Ни један од нас не живи себи, и ниједан не умире себи; ако живимо, Господу живимо, ако умиремо, Господу умиремо. Господњи смо!“  (Рим.14,7-9). Од Духа Светог, Животодавца, добили смо живот као драгоцени дар да га употребимо за постизање циља од Бога постављеног, а то значи да се усавршавамо до мере узрастања и пуноће Христове: ,,Будите, дакле, ви савршени, као што је савршен Отац ваш небески!“ (Мт.5,48). Зато је одузимање живота, и туђег и свог, против воље Божије - грех према Богу.

            У самоубици нема ни наде ни Бога, односно вере да Бог Створитељ света управља и промишља о њему водећи га постављеном циљу: ,,Он носи све својом силном речју.“ (Јевр.1,3). Зато хришћанин, ма шта га снашло у животу, ништа не сматра да је настало случајно, слепом судбином, него да се све дешава по Његовој вољи и Његовом допуштењу, па и искушење лакше прихвата. А и Свето Писмо сведочи да Бог неће дати да искушења буду изнад наших снага: ,,Али Бог је веран, који вас неће пустити да будете искушавани већма него што можете, него ће учинити с кушањем и излаз, да би могли поднети.“ (I Кор. 10,13).

            Ни трећа хришћанска врлина – љубав, не може се наћи у души самоубице. Он је егоцентрик који мисли само на себе, а не на ближње, па их самоубиством оставља незбринутим и уцвељеним – чини грех према њима. Но, самоубица у свом слепом егоизму и не види да на себе навлачи највећи грех – грех према себи, јер самоубиством убија свој живот који је пре свега Божији дар, а нама је поверен на чување за вечност, за васкрсење, за живот – не за смрт; не за привремено, него за живот за вечност.

            Дакле, суштина греха самоубиства је у томе што човек, везујући се за пролазна добра овог света, губи веру у промисао Божију, у  Царство небеско, у крајњем смислу веру у Јединога Бога. Као замену за изгубљену веру, човек у првом тренутку страсно прихвата сва земаљска добра и понаша се у складу са крилатицом: ,,Све је дозвољено!“ Међутим, убрзо бива разочаран и у њему се утврђује мисао о бесмислености живота, да би се најзад, као и код Јуде, по речима проф др Ј. Поповића ,,богоубиство завршило самоубиством“. Не желети сарадњу са Богом, не прихватити Вољу Његову, односно свесно одбијати Његову љубав очинску – јесте самоубиство, односно духовно самоубиство. Физичка смрт је последица богоубиства, стварана у душама богоотпадника. Тиме се самоубица одваја од Цркве и њене благодатне помоћи од заупокојених молитава и помена: ,,Јер коме Бог није отац, томе ни Црква није мати“. Наиме, православна хришћанска Црква осуђује и не сахрањује црквеним опелом самоубице, нити чини за њих јавне помене. Иако посебна правила за овакав став нису ни потребна, јер Јеванђеље и дух хришћанске Цркве и црквена свест осуђује самоубице и гнуша их се као бунтовника против Бога, закона и правде. Ипак у свом законоправилнику при Великом Требнику 178. правило каже: ,,Ако човек убије сам себе, не треба вршити опело (принос и молитву) над њим, осим ако није при себи (умно поремећен).“ Даље, у продужетку каже се да се ово правило ослања на учење Св. Тимотија патријарха Александријског из 4. века, по коме клирик мора подробно да испита да ли је самоубица заиста био ван себе кад је то учинио, а не због обести, нанесене му увреде или неке невоље, јер само у случајевима душевних болести, уз дозволу епископа, може се извршити опело на најскромнији начин.

            Према неким савременим испитивањима науке, психологије и психотерапије, каже се да се већина самоубистава извршује у пуној умној свести. Дубља и свестранија истраживања у овој области тачније се одређују према овом проблему, тачније да то стање није исто што и духовно здравље. Бити свестан нечега, нарочито осећати се:  повређеним, остављеним, превареним – јесте управо нездраво стање свести. Бити духовно здрав, кратко речено значи: имати веру, наду – љубав према Богу. Веру и наду у Бога, а љубав према Богу, људима и свету који је Бог створио. Све проблеме и поремећаје треба да прихватимо само као допуштење Божије, очинску љубав Његову ради поправке нашег духовнога и моралнога стања. У том случају и оно што видимо као казну Његову, гледамо као средство за поправку, не циљ – казна ради казне. Јер Бог наш је Бог љубави, а не сурови и хладни судија. ,,Јер Бог кога кара тога и љуби...јер Бог је јако заволео свет... Он брине о свакој ствари...“

            Поред оваквог душевног стања људи, постоје и они које зовемо душевним болесницима, поремећених разумом, скоро несвесних свога постојања. Зашто Бог и међу њима допушта самоубиство? Свакако не случајно.

            Условно треба рећи да је стање њихове свести баш последица ранијег нездравог односа према дару живота или таквог односа њихових предака. Али са друге стране, већина таквих на овоме свету ипак подносе непријатности свога живота, њих чува Божија благодат, а сами и не знају да се чувају. Од куда то? Управо отуда што су у њима од раније биле укорењене неке добре мисли и осећања и добра дела због чега их не оставља сасвим благодат Његова.

            А благодат Божија одступа од оних који су у свом ранијем разумном животу свесно одбијали благодат Божију, а то су и најтежи душевни болесници. Сви поремећаји физичког, душевног и духовног здравља су последица одбијања благодати Божије.

            По учењу Православне Цркве, нема човека на Земљи који би живео макар и један дан, а да не би био грешан. Отуда је јасно колики је значај Св. Тајне покајања коју је сам Спаситељ установио ради опроштаја грехова учињених после крштења. Установио ју је после свог Васкрсења када је рекао својим ученицима: ,,Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опроштени су им; којима задржите, задржани су им.“ (Јн. 20,22-23).

            Зато је покајање лек за сваки грех, најпре лек од духовне смрти. Нема греха којег се човек не може ослободити искреним покајањем, па макар било то и најсуровије убиство.

            Једино самоубиство онемогућава човеку покајање, обраћање Богу за опроштај и исправку живота. Зато је самоубиство и у овом погледу већи грех од убиства. У греху самоубиства, смрт која онемогућава покајање, бива – дешава се истовремено са грехом, смрт и грех се овде поклапају.

            Тиме управо самоубица себе лишава благодатне помоћи Цркве, јер је њој наређено да се моли само за оне који умру у покајању.

            Овакав однос Цркве према самоубиству води порекло још из апостолских времена и садржан је у речима Св. Ап. Јована: ,, Ако ко види брата својега где греши грех не к' смрти, нек се моли и даће му (Господ) живот онима који греше не к' смрти. Има грех к' смрти: за тај не говорим да моли“ (Јов. 1,5,16).

            Наиме, грех не к' смрти је сваки грех за који се човек каје, а грех к' смрти је сваки непокајани грех у коме човек остаје свесно, добровољно и упорно. Самоубиство је управо грех к' смрти у коме самоубица остаје вечито, јер после смрти нема више могућности да се покаје.

            Апостол даље говори да се за грех к' смрти не моли, јер у такав грех човек постепено улази свим бићем и доводи себе у безизлазно стање својом поремећеном свешћу и болесном вољом и остаје заслужено у њему. Бог таквом човеку нити жели, нити хоће да наметне покајање. Наиме, Бог – Љубав, који љубављу живи и постоји и који је из љубави створио човека са благоликом слободом, не може да му наметне на силу вољу своју, своје Еванђеље, своје спасење и своје Царство, јер то више није у природи љубави. Љубав за таквог није љубав, већ мора. Сусед његове душе испуњен је грехом те и ту нема места за љубав. Не бежи Бог од човека, већ обрнуто. Ако би Бог присилио човека на добро, тиме би Он уништио човекову слободну вољу и претворио у аутомат, машину, а он би престао да буде Љубав, престао би да буде Бог. То је разлог зашто Св. Апостол Јован саветује да не треба молити за грех к' смрти.

            Црква, дакле, оставља самоубице одлучене и анатемисане на овом месту на коме су они сами себи својим чином поставили, па према њима поступа као према незнанцима и цариницима, ускраћујући им принос молитве по речима Христовим: ,,Ако не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18,17).

            О колико је страшан и безнадежан грех самоубиства. Њиме несретно човек приводи своју душу вечној осуди и остаје грешник до страшног Христовог суда, јер самоубица покушајем бекства из овог царства живота није примљен ни у оном вечном Царству, а ни у овом привременом земаљском.

            Бекство из овога света због разних недаћа није избављење, већ пропаст. Живот у овоме свету где су измешани и зли и добри не може бити без тешкоћа и невоља. Опомињући нас на то, Спаситељ је рекао: ,,Ако свет мрзи на вас, знајте да је на мене омрзнуо пре вас.“

            ,,Кад бисте били од света, свет би своје љубио. А како нисте од света, него вас ја изабрах од света, зато мрзи свет на вас.“ (Јов.15,18-20)

            Зато хришћанин пут вере и наде на Бога, свој крст лако носи, а човек који у себи нема вере, тај чврсти бедем од кога се све животне буре и олује могу разбити и уништити лако поклекне под ударцима неправди овога света.

            Велики мислилац Ф. М. Достојевски каже: ,,Ако нема Бога и бесмртности, онда нема ни добра ни зла. Човек је врховна вредност и једини творац свих закона и мерила. Уништи ли се у човечанству вера у Бога и бесмртност душе, човек ће обрести с оне стране добра и зла и за њега неће бити ништа неморално.“

            Чувајмо се да богомрзац и човекомрзац не уништи у нама Бога и направи од нас човекобога коме је ,,све дозвољено“. Чистимо нашу савест не би ли стално себе поправљали.

            Душа човекова од Бога створена, боголике је природе. Спремљена и прилагођена за радост и близину Божију, а не за зло и близину демонску, па зато ако иста та душа добровољно пристане на зло и добровољно се одрекне Бога, никада не може доживети радост, већ сам очај и пропаст.

            Ето нам одгонетке зашто везаност за пролазна добра и недостатак вере, у свим временима па и данас, води најстрашнијем смртном, троструком греху – САМОУБИСТВУ.

Сестринство Манастира Св. Стефана Липовац

ЦШО СВЕТИ НИКОЛА БЛЕКТАУН-СИДНЕЈ

Петак 10.октобра 2008

20.30 часова

СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ ФЕСТИВАЛА ,,БДЕЊЕ ДУШЕ,,

ГЛАВНИ ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА – Прва пројекција

ЛАСТА, почасно, редитељ Милана Белегишанина, по сценарију Жељка Марковића

ЛАНА, НАТАША, КСЕНИЈА, аутор Иван Пешукић

ЛЕПА ТИСА И ОСТАЛО, аутор Иван Атила

ЖЕРТВА, аутор Јован Мацура

СТОПА КРАЉЕВИЋА МАРКА, аутор Татјана Феро

Субота 11.октобар 2008

19.45 часова

ГЛАВНИ ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА – Друга пројекција

ЦРЕСКА БИТКА, аутор Милан Вучинић

ТЕСЛА, аутори Ђорђе Шибалин и Снежана Миливојевић

Субота 11.октобар 2008

21.00 час

ГЛАВНИ ПРОГРАМ ФЕСТИВАЛА – Трећа пројекција

СТРПЉЕЊЕ, in memoriam аутору Душану Торбици

СЛИКЕ ИЗ АУТОБУСА, аутори Ђорђе Шибалин и Снежана Миливојевић

ЉУБАВ, аутор Владимир Борисављевић

МОЈ ДРУГ СРБИЈА, аутор Соња Благојевић

НЕДЕЉА, 12. октобра, 11.00 часова

Завршна свечаност филмског фестивала ,,БДЕЊЕ ДУШЕ,,

Проглашење награда

Свечано затварање Фестивала

Пројекција награђених филмова

______________________________________________________________________________

Пето српско славонско хуманитарно вече

СИДНЕЈ 2008

Преко 700 гостију се скупило у српском  спортском центру Бонириг на петој традиционалној  славонској хуманитарној  вечери.

Овим су показали да су чврсто везани за родни крај и одлучни да помажу браћу  у невољи.

  Срби из славоније су показали много пута да су организовани и сложни,па су добили изузетну подршку ЦШО Свети Никола из  Блектауна.

Сваког уторка увече овдје се окупљају,припремају програм,вежбају и планирају.

Ту им се свакако нађе локални свештеник Прота Ненад и протиница Марија.

Одавде смо организовано посетили,Канберу,Мелбурн и Перт,а ускоро ако Бог да  посетићемо  Аделаиду.

У четвртак 25.септембра из Перта је стигло 40 гостију и њима смо приредили добродошлицу,а у Недељу28 септембра и испрађај  где се певало и играло и где је на растанку било и суза.

Ухватили смо се у коло од Перта до Аделаиде и обећали да се нећемо испуштати јер кад смо сложни много ћемо урадити,а бити од користи и себи и ближњима а нарочито својој браћи у невољи.

На сликама: са леве стране ,Тамара Жестић из Перта  прима благослов,са десне са  славонске вечери из Сиднеја.