Устоличење Патријарха српског Г. Иринеја

Чин устоличења новоизабраног Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Иринеја, извршен је данас, у суботу, 23. јануара 2010. године, на крају саборне свете архијерејске Литургије у Саборном светоархангелском храму у Београду. Свету Архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење своје браће Архијереја, свештеника и ђакона, али и представника Руске и Грчке Цркве.

Светој Литургији су присуствовали апостолски нунције г. Орландо Антонини; надбискуп београдски г. Станислав Хочевар; реис-ул-улема Исламске заједнице Србије Адем еф. Зилкић; муфтија србијански Мухамед еф. Јусуфспахић; представници Цркава и верских заједница у Србији; г-ђа Славица Ђукић-Дејановић, председница Скупштине Републике Србије; г. Мирко Цветковић, председник Владе Републике Србије; г. Милорад Додик, председник Владе Републике Српске; престолонаследник Александар Карађорђевић са супругом; проф. др Богољуб Шијаковић, министар вера у Влади Србије; г. Ивица Дачић, министар унутрашњих послова у Влади Србије; г. Драган Ђилас, градоначелник Београда; г. Млађан Ђорђевић, саветник Председника Републике Србије; г. Драган Чуровић, државни секретар у министарству вера Владе Србије.

Приликом предавања патријарашких инсигнија Патријарху српском Г. Иринеју, Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је подсетио на живот, подвиге и жртве предходних српских Патријараха. Митрополит Амфилохије је пожелео Његовој Светости да буде достојан наследник Светог Саве и свих осталих својих светих, достојних и часних претходника.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је, у приступној беседи, истакао да је данашњи дан велики дан како за њега лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Његова Светости је изјавио да његово срце трепери као лист на ветру, да је устрептало свешћу и сазнањем пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности.

"Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Г. Иринеј.

 22.јануар,2010

Архијерејски намесник Ђуро Ђурђевић нас је обавестио да се неће одржати

Светосавски омладински фестивал у манастиру Нови Каленић код Канбере.

Обавештавамо парохијане и посетиоце парохијске презентације ради знања и равнања.

 Цитирам

''Добро вече!

ОБАВЕШТЕЊЕ!!!

СВЕТОСАВСКИ ФЕСТИВАЛ У КАНБЕРИ СЕ НЕ ОДРЖАВА.

ВЕЧЕРАС ЈЕ  БИВШИ РАШЧИЊЕНИ СВЕШТЕНИК ДРАГАН САРАЧЕВИЋ УЗ ПОДРШКУ

НЕКОЛИЦИНЕ РУШИТЕЉА ЦРКВЕНОГ РЕДА И ПОРЕТКА ОБЕСВЕТИО НАШ МАНАСТИР

КАЛЕНИЋ СВОЈИМ ТКЗ. СЛУЖЕЊЕМ ОДНОСНО БАЈАЊЕМ.

ЕПАРХИЈСКО ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР. ''

Ебр. 323/09

16. новембар 2009. године

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ

И ВЕРНОМ НАРОДУ

ПОДРУЧНИХ НАМ ЕПАРХИЈА

У АУСТРАЛИЈИ И НОВОМ ЗЕЛАНДУ

Љубљени у Христу,

 Као што знате у недељу 15. новембра 2009. године уснуо је у Господу блажене успомене најсветији Архиепископ и Патријарх наш +Павле. По одлуци Светог архијерејског синода сахрана Његове Светости ће се обавити у четвртак 19. новембра у Манастиру Раковица у Београду.

Стога ћемо, представљајући наше Епархије и сав христољубиви народ пред одром упокојеног светог Патријарха, узети учешћа у овим блаженим и светим данима његове сахране.

Вама свима дајемо следеће инструкције:

 1.    У четвртак раније у ујутру у свим црквама се у светлим одеждама има служити заупокојена Литургија.

2.    У четвртак навече у 19.00 часова, или када је згодно, има се одслужити помен/парастос Његовој Светости те по могућности припремити пригодан програм сећања на Патријарха +Павла (пригодна беседа, приказивање филма о Патријарху, изложба фотографија и сл.).

3.    До петка ујутру, односно до погреба, све заставе треба да су спуштене на пола копља.

4.    У свим манастирима где постоји рукоположени монах, али и парохијским црквама где постоје услови, има се до четрдесетодневног помена који пада на дан Светог Спиридона 25. децембра, сваки дан служити заупокојена Литургија, изузев недељом и о празницима, када се служи по Типику.

5.    До четрдесетодневног помена се на свакој Литургији, у току Великог Входа сетити блажене успомене најсветијег Архиепископа и Патријарха нашега +Павла.

6.    Све забава, планиране приредбе као и пробе фолклорних група се до четрдесетодневног помена тј. 25. децембра имају отказати.

7.    Програми који су духовног карактера као што су концерти духовне музике и сл. треба да почну позивањем свих да се сете блажене успомене најсветијег Архиепископа и Патријарха нашега +Павла молбом певањем „Вечан му спомен/Вјечнаја памјат“.

8.    Све црквене славе, али по могућности и остале, треба да буду без музике до четрдесетодневног помена тј. 25. децембра.

 У времену Нашег одсуства из Епархија молимо да се, у случајевима који потребују хитно решење, обратите нашим Архијерејским заменицима, високопречасним протопрезвитерима-ставрофорима Чедомиру Видеканићу и Милораду Соактару, као и епархијским секретарима, високопречасним протођакону Саши Чолићу и ђакону Бранку Босанчићу.

Вечан помен блаженој успомени најсветијем Архиепископу и Патријарху нашему +Павлу.

 С благословом Божјим,

Епископ аустралијско-новозеландски и

Администратор епархије за Аустралију и Нови Зеланд

            Митрополије новограчаничке

Прота Ненад

СО СВЈАТИМИ УПОКОЈ ХРИСТЕ ДУШУ РАБА ТВОЈЕГО

Детињство и младост

Рођен је као Гојко Стојчевић, на дан Усековања главе Св. Јована Крститеља, 11. септембра 1914. године, у селу Кућанци код Доњег Михољца у Славонији. Као трогодишње дете, остао је без оба родитеља, а за време Другог светског рата убијен му је и брат од усташке руке. Завршивши нижу гимназију у Тузли (1925-1929) и Богословију у Сарајеву (1930-1936), у Београду је уписао Богословски факултет, са већ претходно уписаним Медицинским факултетом. Једно време је био секретар Хора студената Богословског факултета, а касније и секретар тадашњег министра вера, Војислава Јанића. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио, када га је затекао Други светски рат. Године 1940. одлази у војску као војни болничар у Зајечар. Као избеглица, пред усташким терором се из Славоније склања у Београд, а, на позив свог школског друга Јелисеја Поповића, одлази у овчарско-кабларске манастире, где је провео остатак рата и где започиње свој монашки живот.Исцељење

Најпре је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи, 1943. године. Тада му лекари откривају туберкулозу плућа, предвиђајући му само три месеца живота. Одлази у манастир Вујан, између Чачка и Горњег Милановца, где се догодило његово чудесно исцељење и одлука о монашењу. Преко дана је остајао у својој келији, а ноћи проводио у бдењу и молитви за исцељење, над моштима непознатог вујанског светеитеља. Бог му је, заступништвом овог светитеља, вероватно негдашњег монаха, услишио молитве и подарио му исцељење од ове тешке болести, те је, у знак захвалности, изрезбарио и даривао манастиру Вујан дрвени крст, потписавши се као искушеник Гојко. Крст се и данас чува у овом манастиру.

Монашење и школовање

Замонашен у манастиру Благовештење 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ-заменик у призренској Богословији Св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама Литургике и Новог Завета на Богословском факулету у Атини, где је одбранио докторат. Када се један српски црквени великодостојник распитивао о новом атинском постдипломцу, добио је овај одговор: "Када би наша Грчка црква имла пет свештеника какав је Ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача Црква на свету

Епископ рашко-призренски

Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, док је био на поклоничком путовању у Јерусалиму, а хиротонисан 22. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин хиротоније обавио је Патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви.У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монаши нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног појања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије. Сам је одржавао свој двор, није имао ни послуге ни секретара, ишао по целој Епархији пешице или обичним међумесним превозом. Са косовским егзодусом, призренска Богословија Светог Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу.Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији и лошим међуетничким односима на овој територији. Водио је свакодневну борбу за национална права косметских Срба, писао надлежнима у Цркви и држави, обилазио и најзабаченије цркве и манастире. О свим малтретирањима која је за то време доживљавао од Шиптара, никада није говорио. Никаквих реакција државних органа није било.Патријарх српски Лета Господњег 1990, 3. децембра, постао је 44. по реду Патријарх Српске Православне Цркве, наследивши на том месту Патријарха Германа. У древни престо српских патријараха је у манастиру Пећка Патријаршија уведен 2. маја 1994. године.

За време његовог патријараштва, обновљено је и основано више епархија и богословија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча) и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске православне цркве. У његово време покренута је, 1993. године, у Београду Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, консервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета, из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.Највећи путник међу српским патријарсима после Св. Саве, иако је на ту дужност дошао када му је било 76 година, обишао је све континенте и све епархије Српске цркве. Посетио је и већину Помесних Православних Цркава и бројне европске и светске државе и државнике, увек и свуда радо приман и поштован код свих. Готово сви светски званичници који су долазили у посету Београду, посетили би и Његову Светост.

Ујединитељ Срба

Његова Светост Патријарх српски Павле био је и остао живи пример саборности и јеванђељског живота. Једини је устао против избијања црквеног раскола у политичкој емиграцији и био најзаслужнији за то што је раскол превазиђен, попут Св. Саве, који је мирио своју завађену браћу. Због тога је Патријарх Павле и назван ујединитељем свих Срба. Године 1963, верници на просторима Америке су се разделили у два табора: на;расколнике и федералне;.Први су веровали да јерархија која живи и ради под комунистичким режимом није била слободна у доношењу одлука о подели Епархије и рашчињењу епископа Дионисија, те их због тога не прима и не признаје. Други су сматрали супротно, чак су доводили епископе да под заклетвом сведочеда су слободно доносили своје одлуке у односу на Цркву на овим просторима" и да су сагрешенија епископа Дионисија главни разлог за његово уклањање. Ова борба је трајала од маја 1963. до 15. фебруара 1992. године. Последице тога су несагледиве. Много је парохија распарчано, много породица и фамилија подељено, много се кумстава раскумило, потрошена су огромна финансијска средства за вишегодишња суђења и расправе о томе ко је у праву. Овај раскол се ширио и на Западну Европу и Аустралију. Суштина овог процеса се још јасније сагледава кроз чињеницу да је епископ Дионисије био на челу демонстрација српске емиграције у Њујорку 1960. године, када је упропаститељ српског народа и земље Јосип Броз Тито држао говор у Уједињеним нацијама. Тадашњи епископ рашко-призренски Павле је прошао због тога многа искушења, црквене и националне природе.

По интронизацији за Патријарха српског, прво са чиме се ухватио у коштац било је успостављање јединства у Српској Православној Цркви, тј. да залечи рану на телу Цркве Христове. Подршку је, осим у личном чврстом ставу, имао и у писму Авве Јустина Поповића, као и свештенству Епархије шабачко-ваљевске, српским интелектуалцима и целом српству. Патријарх Павле тако ступа директно у везу са Митрополитом новограчаничким Иринејем, одмах се формирају делегације, одржавају седнице, постижу договори и доносе одлуке. Све се запечаћује сретењском Светом Литургијом помирења, у београдској Саборној цркви, 15. фебруара 1992. године. Тада је Патријарх Павле изразио највећу радост што је демон раздора побеђен и што се збило оно најважније – Причешће из исте свете чаше у Светој Евхаристији. Његов аманет свима нама био је и остао изражен тада у речима: "Видимо се, ако Бог да, у Небеској Србији, те да се не постидимо пред Богом и прецима својим"

Научна и издавачка делатност

Његова Светост се са великим знањем и трудом бавио и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девич, "Девич, манастир Св. Јоаникија Девичког "(1989, друго издање 1997.). У "Гласнику Српске православне цркве",од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело "Да нам буду јаснија нека питања наше вере, "(1998). Приређује допуњено издање "Србљака", које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује "Христијанскије празники" од М. Скабалановича. Аутор је и издања "Требника", "Молитвеника", "Дополнитељног требника", "Великог типика" и других богослужбених књига у издању Синода. "Питања и одговори чтецу пред преоизводством" објављује 1988. године, а "Молитве и молбе" 1990. године. Заслугом Патријарха Павла, умножен је у 300 примерака "Октоих" из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле је дуго година је био председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог Писма Новога Завета, чији је први превод, који је званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање овог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала "Служебник" на српском језику.До сада су изашле три књиге његових изабраних текстова: беседа, изјава, писама: "Молитве и молбе" (БИГЗ, Београд, 1996), "Живот по Јеванђељу" (Приштина, 1996) и "Пут у Живот" (Београд, 1999). Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Његова Светост је један од најобразованијих српских епископа, који је иза себе оставио импозантно богословско научно дело.

Патријарх Павле и Св. Владика Николај

Патријарх Павле је наставио мисију Владике Николаја. Свој монашки живот Патријарх Павле је започео у епархији Жичкој, којом је у то време управљао Владика Николај, који је затим заробљен од стране Немаца и одведен у логор Дахау. На просторе са којих је одведен у немачко заробљеништво тада најважнији епископ СПЦ и потоњи српски и свеправославни светитељ, Бог је довео будућег српског Патријарха, који је тада постао клирик Жичке епархије, како се сам потписивао у писмима Владики Николају. И Владика Николај и Патријарх Павле били су у младости озбиљно болесни и лекари су им давали свега неколико месеци преосталог живота. Будући Патријарх излечио се у манастиру Вујан, једном од манастира епархије Св. Владике Николаја, у којој је затим и замонашен. На крају Другог светског рата њихови путеви се раздвајају: Владика Николај одлази у емиграцију, а монах Павле остаје у земљи. Након 45 година тај монах постаје српски Патријарх, а већ следеће, 1991. године, на београдском аеродрому лично дочекује мошти Св. Николаја Српског. Под председништвом Његове Светости Патријарха Павла, Свети архијерејски сабор СПЦ унео је, 19. маја 2003. године, Владику Николаја Охридског и Жичког у Календар Светих СПЦ. На овом примеру друховних и историјских веза између два великана Српске цркве, изнова је потврђен континуитет Предања српског завета.

Молитве

Патријарх Павле је творац и неколико предивних молитава које су постале део богослужбеног поретка Свете Литургије СПЦ:"За милост божију нама недостојним слугама Његовим, да сачува све нас од мржње и злих дела и да усели у нас љубав несебичну, по којој ће сви познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и Свети преци наши, те да се увек знамо определити за истину и правду Царства Небескога, Господу се помолимо.За све оне који учинише неправду ближњима својима, било да сироте уцвелише или невину крв пролише, мржњом узвративши на мржњу, да им Бог подари покајање, просветли ум и срце и обасја душу светом љубављу и према непријатељима, Господу се помолимо.Господе, како је много непријатеља који војују против нас и говоре: нема им помоћи ни од Бога ни од људи. Господе, Ти нам пружу руку Своју да останемо народ Твој и по вери и по делима. Ако морамо да страдамо, нека то буде на путу правде Твоје и истине Твоје – не допусти да буде због неправде наше или мржње ма према коме. Рецимо сви усрдно: Господе, помилу.Још се молимо Богу, Спаситељу свих људи, и за непријатеље – да их Господ човекољубиви одврати од насиља над православним народом нашим; да нам не руше свете храмове и гробове, децу не убијају и народ не прогоне, него да се и они обрате на пут покајања, правде и спасења. Рецимо сви усрдно: Господе, помилуј".

Патријарх Павле о будућности Срба

Ако на еванђељским основама српски народ буде изграђивао своју душу, свој живот, лични и народни, своју садашњост и своју будућност, верујем да ће наш народ, као и до сада, савладати тешкоће које су се испречиле пред нама и које су нам наметнуте. Опстаћемо тако не само биолошки него и као народ Божији, народ Царства Небеског, народ светосавски и косовски. Не нађемо ли снаге за то и пођемо ли путем нељудским и нечовечним – што не дао Бог! – нестаће нас са лица земље. Веома ми је жао што ћу рећи, али: или као људи – или да нас нема!

Патријарх Павле о Косову и Христовом путу

Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависе од нас. Но ако схватимо да ми, људи, треба да будемо сарадници или помоћници Божији, како у делу свог живота и спасења, тако и у делу живота и спасења ближњих, онда ће свако време, па и оно најтеже, постати спасење. Он сам нас, уосталом, упућује: радите "тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима". Само у тој светлости можемо салгедати, и ми и други, циљ којем треба ићи и пут којим се тај циљ може достићи. За нас хришћане се све то слива у једно – у богочовечанску личност Христову: Христос је наша светлост, наш циљ и наш пут.

...

Будућност српског народа – не само на Косову и Метохији, него и свуда где се налази – зависиће од тога да ли се он држи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно прави Син човечији.Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији: одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.

...

Нико од нас пре рођења, знамо то, није питао хоћемо ли се родити у овом или оном народу, од ових или оних родитеља, у овом или оном духовном амбијенту. Ми за све то нити имамо заслуге нити кривице. Но, да ли ћемо живети или поступати као људи или као нељуди, то, верујте, зависи од нас. То и јесте једино што нам даје цену и у очима свих људи добре воље. Будимо, дакле, увек и свуда људи, да нас – као људе – призна за своје Бог, а препознају преци и упознају савременици.

Завршен је Први србски фестивал документарног филма у Аустралији, који се под именом "Страдања Срба у ХХ веку" од Видовдана до годишњице "Олује" одржавао у сали ЦШО "Свети Никола у Блектауну".

Иако уз разне проблеме и трзавице, коначан исход сматра се успехом јер су прикупљена средства која су била потребна за регистровање филмске куће "Крајина" у Београду, као и помоћ за почетак снимања документарног филма о усташким логорима за децу. Затварање фестивала било је у недељу, 05. августа, а пре последње пројекције у храму Светог Николе одржан је парастос свима који су пострадали у Републици Српској Крајини. Након парастоса прешло се у парохијски дом у коме се окупило неких педесетак гостију, међу којима и конзул републике Србије у Аустралији, његова екселенција, господин Александар Бесарабић са супругом, представници разних националних удружења, међу којима и представници удружења Срба који брину о избеглима и несталима у РСК, као и представници удружења србских студената сиднејских универзитета.