На сахрани ратног друга

Кад човека држи сећање онда првенствено захваљује Богу без обзира колико година има.Лепо је слушати причу старијега и поуке извлачити јер је искуство писало и учења и законе.

Кад деца расту многе догађаје региструју,а после их вежу успомене на несташне  дечије дане,а кад се момче и девојче на незаборавне преступе и грешке,па још штошта се накупи у животу и о том се после прича.

Ранко Павић је рођен 1955 године у селу Бенковац испод планине Псуњ, које се налази на путу који повезује Бања Луку,Окучане,Липик,Пакрац,Дарувар,Вировитицу онада кроз Мађарску право до Православне земље Русије.То место као и многа прибрдска места у Западној Славонији  до скора је било чисто српско.Сада на жалост тамо готово никога нема,а зарасле ограде и дворишта,попаљене куће и необрађена поља сведоче понеким пролазницима да се нешто веома страшно и ружно десило.

У тој широј околини готово смо се сви познавали,а обавезно о светковинама окупљали,пријатељили и дружили и свакако те луде године свако на свој начин проводили.

1974 у Новембру месецу отишли смо Ранко и ја заједно у војску.Место Нови Сад, иста јединица исти вод.Ранко је био пушкомитраљезац а ја помођник.Већ првих дана тога војничког живота смо се ослањали један на другог делили и радост и тугу и настојали да будемо корисни својој отаџбини.Онда смо изашли први пут у град где нас нападоше некакви хулигани,а ми у самоодбрани зарадишмо казне и рестрикције.

У гланцању дугачких  ходника,чишћењу клозета јачали смо своје другарство и Богу хвала имали га до последњег дана.

Ранко је после овог задњег рата као прогнаник 1995 нашао место у земљи Србији заједно са супругом и два сина.Напустио је свој Бенковац,Псуњ и Слобоштину,али увек у нади да ће се једног дана вратити.На несрећу изгубио је сина првенца у јеку младости у реци Сави у својој осамнаестој години. У тој породичној трагедији зауставило се све и тешко је било,али живот је текао  даље.

Тако у борби за опстанак као многи од нас обрете се у земљи Аустралији.Тамо је збринуо старе родитеље,а овдје са својом  породицом почео нови живот.Овдје смо се поново срели.Први сусрет је био  на Славонској хуманитарној вечери у Сиднеју.Обрадовали смо се том сусрету и евоцирали смо успомене на минуле младалачке дане.Још смо се састајали,а последњи пут у Мелбурну такође на Славонској вечери.Тада ми рече  да је победио  опаку болест ''рак''

Прошлог Петка на Свете Бесребренике Косму и Дамјана упокојио се мој ратни друг  Ранко .

Осетио сам потребу и отишао на сахрану,да се помолим првенствено  за његову душу и да утешим његову супругу,сина и брата,као и многе који су у њему имали доброга и искреног пријатеља .

Опело су одржали свештеници храма Светог Стефана Отац Чедо и о Милан,а посмртно слово сам одржао ја.

Нека  је вечни покој  уснулом слузи божијем Ранку и Бог да му душу прости.

Протојереј ставрофор

Ненад Ђурашиновић