Сав смисао Хришћанске вере врхуни у
Христовом васкрсењу, када је побеђена смрт коју је човек после пада неумитно
везао за себе и своју природу. Уставши из мртвих, Христос нам је отворио пут за
васкрсење и сваком верујућем постао узрочник вечног спасења. Ево већ више од
2000 година, мираде Хришћанских душа су сав смисао свог живота сагледавале у
Њему, добровољно одабирајући Његов пут као сигуран пут до коначног ослобађања
од пропадљивости, глади, жеђи, умора и томе слично. Ослободивши човека од коначне
смрти и ништавила, Бог је позвао човека да му добровољно крене у сусрет, ка
будућем веку у коме ће живети у заједници са бесконачним, савршеним и вечним.
Они који су поверовали, са дубоком осетљивошћу свог бића су
кренули на такав пут. Но вољи људској, будући огреховљена и несавршена, није
лако да одмах, безусловно, потпуно и непогрешиво одабира јеванђелски пут. Тако,
наша воља, уместо да тежи сједињавању, тежи владању, наш ум, уместо целосном
разумевању, губи се у бесконачним произвољним расуђивањима, а наша осећања,
уместо да теже оживотоврењу материје духовним силама, теже само бесмисленим
материјалним насладама и трошењу. Тако се на свом путу ка обожењу човекова душа
услед многих беспућа испуњава злом. Безграничност наше душе мора да се сведе на
меру и дејство примања Божије благодати да се неби заувек изгубила у шуми
примамљивих и заводљивих лажних избора.
И због тога се човек предаје посту као
дужности уздржавања и то тамо где се показују незасите тежње страсти и
природних сила. Посту се предаје цео човек, и духовно и физички. Духовно се
уздржава од самољубивих и властољубивих поступака. Умно од једностране
активности ума, од некорисне и бесконачне игре појмова и представа, од
бескрајних питања која се протежу без циља једном речју од празног умовања.
Најзад, уздржава се од чулних уживања којима не управља, не даје хране својој
чулности и ограничава убиство и самоубиство до којих нужно доводи трка за
физичким задовољствима, тј., чисти и препорађа своју властиту телесност како би
се припремио за преображење свега створеног.
Можда би добро било навести речи Светог Серафима Саровског
«Утемељитељ хришћанског подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања у
подвиг искупљења рода људског, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви
подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису
другачије ступали на пут Крста но спроводећи – пост.»
У свом светом и великом задатку спасења Православна Црква
је одредила календар постова. Тако се уочи величанственог дана Ускрса,
православни Хришћанин добровољно предаје дугом али окрепљујућем и од стране
цркве мудро вођеном Великом посту. Свесна да већа одрицања могу човека сломити,
а не препородити, Црква је уочи Великог поста одредила припремне 4 недеље:
недеља митара и фарисеја, недеља блудног сина, недеља месопусна и недеља
сиропусна. Припремним недељама Црква полако уводи вернике у подвиг поста који
ће трајати 6 недеља (ове године почиње 18 марта по новом календару) названим:
недеља Чиста, недеља Пачиста, недеља Крстопоклона, недеља Средопосна, недеља
Глувна и недеља Цветна. Васкрсна недеља је недеља Светла. У свакој од наведених
недеља Црква учи, упућује и утврђује вернике захваљујући својим
двехиљадогодишњим духовним искуством и истинама које се предају вернима са
љубављу и бригом. Пост тако постаје не само лични него и саборни подвиг.
За неверујуће људе пост може да значи корисно и здраво
очишћење од прекомерне хране, као нека врста дијете. Но, за Хришћанина, Ускрс
је победа живота над смрћу, где се и он осећа позваним и чију унутрашњу радост
може да у потпуности осети једино након подвига Великог поста.
ФОЛКЛОР 
