|
 Почетком
педесетих година прошлог века, у време када су новодошли Срби из европских
заробљеничких логора, са породицама или као самци, још увек живели у разним
баракама и изнајмљеним собама, када још нико од њих није поседовао своју кућу,
једна група српских домаћина повела је иницијативу да се у њиховој средини најпре изгради Божији храм и оснује
српска црква у северозападном делу Сиднеја, Блектауну (Blacktown).
Са том идејом су
отишли код двојице школованијих људи: генералштабног
капетана прве класе, Александра Митровића и студента технике Јована Томића,
који су свесрдно прихватили замисао и одмах отпочели припреме за оснивачку скупштину.
Упутили су позиве Србима из Блектауна и околине, за састанак у сали Уметничке школе
(School of Arts), 28. децембра 1952. године. Тога дана се
окупило 29 људи, којима је Јован Томић подробније објаснио разлог за овај састанак.
Упркос, по њиховом мишљењу, малог броја људи, скуп је изгласао да
се оснивачка скупштина одржи, и изабрао је за председавајућег Александра
Митровића. Председавајући је потом прочитао одређене делове Устава
Српске Цркве, који се односе на оснивање црквено-школске општине и потом позвао присутне да одаберу коме ће она
бити посвећена.
Предлог Лазара Живковића, да се за покровитеља узме Св. Никола,
крсна слава ђенерала Драже Михаиловића, једногласно је примљен. Формиран је и кандидациони одбор, преко кога
је изабрана прва управа новоосноване црквене општине св. Никола: председник
Александар Митровић, подпредседник Блажо Поповић, секретар Мирослав Милекић,
благајник Светозар Спасојевић и други. Остали чланови првог црквеног одбора су били, тутори: Миле Станић и
Ратомир Маћић. Чланови: Живко Кнежевић, Гојко
Косановић и Љубисав Спасовић. Надзорни одбор: председник Драгомир Петровић,
подпредседник Јован Томић и чланови Ђуро Радиновић и Момчило Брдаревић.
Милан Чалић је потом предложио да се, и поред овог избора, након месец дана одржи
друга скупштина, јер у околини има још много Срба који нису обавештени. Предлог
је прихваћен, с тим да изабрани црквени одбор остане до тада на дужности.
Следећа оснивачка скупштина сазвана
је за 17. јануар 1953. године, на истом месту. На тој скупштини је било
присутно 32 људи. Скупштина је усвојила правила, која је 3. марта 1953. године
по овлаштењу патријарха Викетнтија одобрио архијерејски намесник протојереј
Булован. Такође, потврђена је и одлука о оснивању црквено-школске општине и
извршен је поновни избор црквеног одбора, чије уже председништво је остало у
истом саставу. Остали чланови су били: рачуновођа Гојко Косановић; тутори Миле
Станић и Ратомир Маћић; чланови: Љубисав Спасовић, Живко Кнежевић и Бранко Ђорђевић;
надзорни одбор: председник Драгомир Петровић, подпредседник Јован Томић и чланови
Влада Митровић и Ђура Радиновић; приређивачки одбор: председница Бојана Томић и чланови Јулија Митровић, Момчило Брдаревић и Живан
Томић.
Донета је одлука да се купи плац за
цркву, а сваки члан се обавезао на суму од по 10 фунти. Скупштина је упутила
молбу тројици тадашњих сиднејских свештеника: Светозару Секулићу,
Илији Буловану и Миленку Стефановићу, да наизменично врше богослужења једном
месечно. Прва двојица су прихватили, а трећи је одбио, тако да је прву
Литургију одслужио прота Илија Булован, у истој сали, Уметничке школе, у
Блектауну, на Сретење 15. фебруара 1953. године. Одмах потом, свештеник
Светозар Секулић је прихватио да буде њихов парох, остајући на тој дужности
десетак година, од јануара 1953. године све до децембра 1963. Крајем 1956.
године, одмах по свом доласку у Аустралију, око два месеца је у њој служио и свештеник Славко Нићетин, који је
потом отишао за Мелбурн.
(с лева на десно стоје: Жика Анђелковић, Владо Митровић, Михаило Белић, Љубисав Спасовић, Љубо Ћирић и Ратомир Миловановић; седе: Мирко Ћосић, Мирослав Милекић, Александар Митровић и Живко Кнежевић. (1955/56.))
У градској четврти Лепингтон, недалеко од
Ливерпула, живело је око 16 српских породица. Председник Митровић са неколико чланова
црквеног одбора, заказали су састанак са њима 2. априла 1954. године, и на њему
изнели планове и потребу градње цркве у Блектауну. Такође, на том састанку је
Милисав Васовић прихватио да бесплатно води недељну школу за српску децу у Лепингтону.
Недељна школа у Блектауну је почела са радом 2.
маја 1954. године. Учитељица Мица Кркуш је бесплатно радила,
спремивши два позоришна комада, са којима су деца постигла велики успех и
гостовала у неколико црквених општина у Сиднеју. Архијерејски намесник за
Аустралију, протојереј Булован, том приликом је у листу "Слога" од
24. децембра 1954. јавно похвалио ову црквену општину, рекавши да је «ова
црквена општина почела са око 25 чланова, а сада броји око 70. Већ су купили и
комад земље за градњу цркве, али нарочиту похвалу заслужује недељна школа са
око 20 деце.»
Убрзо по оснивању црквено-школске општине,
управни одбор је купио један плац у Блектауну за нову српску цркву. План за
цркву израдио је инжењер Бајић из Београда. Према договору, зидање храма је требало да почне 1952. године. Међутим,
општина није хтела да изда дозволу за градњу цркве и сале на купљеном плацу, нудећи неке друге алтернативе. Спор са општином
је трајао више година, у току којих се црквени одбор жалио разним државним
надлештвима, тражио помоћ од Англиканске цркве,
па чак и од Аустралијанског савета цркава, али је све било узалуд. Како није
било изгледа да се дозвола добије, управа је ставила у дужност своме члану Николи
Ћуку да пронађе друго земљиште за будући храм. Ћук је пронашао плац на
Другој авенији, у близини железничке станице, у вредности од 2.800 фунти, који
је купљен јула 1959.
прва чланска карта Ц.Ш.О. Свети Никола- Блектаун
Коло српских сестара при овој
црквеној општини, основано је на ванредној годишњој скупштини 11. августа, 1957. године. Из извештаја црквеног одбора за ту
годину, види се да је вођено више разних акција, међу којима је била и акција
сакупљања новчане помоћи појединим Србима који
су били болесни или у каквој невољи. На овој скупштини је одређена и делегација
за Црквени савет Новог Јужног Велса.
Свештеник Славко Нићетин, који је
стигао из Европе у октобру 1956. године, примљен је у ову црквену општину.
Одбор се постарао око његовог смештаја, запослења и најнужнијих ствари. Међутим,
он је само кратко време провео као свештеник ове црквене општине, отишавши за
Мелбурн већ у децембру 1956. Тако су опет остали без сталног свештеника,
замоливши поново оца Светозара Секулића да их повремено опслужује. У ту сврху,
током следећих година, црквени одбор је проти Светозару Секулићу, плаћао 1
фунту недељно за возну карту, а прота је и њу поклањао у болеснички фонд Луке Беговића. Осим
тога, сваке године о Богојављењу прота Секлулић
је обилазио домове и сав приход давао црквеном одбору, тако да је служио сасвим
бесплатно.
У међувремену, црквени одбор је покушавао
да сакупи довољно новца за куповину земље и изградњу
цркве и сале. На ванредној годишњој скупштини 14.
септембра 1958. године, подигнута је годишња чланарина на 6 фунти годишње, што је изазвало оставку неких чланова. Осим
тога, међу члановима црквене општине су се већ дуже времена сукобљавала мишљења, да ли да се најпре зида сала или
црква? На истој ванредној скупштини ово питање је стављено на гласање. Простом већином гласова одлучено је да се
најпре подигне црква. Та одлука је такође проузроковала оставку неколико чланова
црквеног одбора, који су желели да се прво изгради сала.
Касније је њихова жеља ипак превагнула.
Почетком 1960. године на купљеном земљишту изграђена је црквена сала, која је освећена
19. децембра 1960. године. Чин освећења је извршио
протојереј Илија Булован, уз саслужење протојереја Светозара Секулића и Душана
Поповића. Претходно, у септембру 1960. године, у новоизграђеној сали је дочекан
Краљ Петар Други, приликом свога обиласка аустралијских Срба. Дочеку Краља
присуствовао је велики број Срба који су дошли да виде свога Краља и изразе
своју љубав и поштовање. Све до изградње храма, сала је служила, како за окупљање
парохијана, тако и за богослужења.
У току 1961. године, добровољним
прилозима и радом парохијана, на црквеном имању је подигнута зграда за смештај
старих и немоћних Срба, у коју је одмах усељен стари Лука Беговић, дугогодишњи члан ове црквене општине.
Крајем 1962. и почетком 1963.
године, црквени одбор, на челу са протом Светозарем, успоставио је контакт са
двадесетак српских домаћинстава из околине Ричмонда (Richmond), на удаљености од око 17 км од цркве. То су били
већином Македонци, који су ту живели више деценија, и који су радо прихватили
позив да се прикључе овој црквеној општини. Касније, након
стварања тзв. «Македонске Православне Цркве», они су се повукли.
Настанком раскола дошло је до одређених
последица по живот и рад црквено-школске општине. Сазвана је ванредна скупштина
за децембар 1963. године, на којој је готово једногласно донета резолуција, у
којој се између осталог каже:
"Црквено-школска општина св. Никола из
Блектауна Н.Ј.В. Аустралија, ставља се под јурисдикцију Америчко-канадске
епархије на челу са Њ. Пр. Епископом Господином Дионисијем, са
свом својом имовином. Убудуће никаква наређења ни у каквом
погледу неће се примати од Њ. Св. Патријарха Г. Германа и Светог архијерејског
синода из Београда, већ једино од Америчко-канадске епархије.
У
потпуности се прихвата одлука Десетог црквено-народног сабора Српске
православне епархије за Сједињене државе америке и
Канаду, одржаног на дан 13. новембра 1963.»
Ова резолуција је достављена свим члановима
црквене општине, као и осталим организацијама и српским новинама у Аустралији.
Са своје стране, парох ове цркве, протојереј Скулић, бележи:
«Када је 1963. године Свети
архијерејски синод Српске Православне Цркве покренуо поступак против епископа
Дионисија... ова општина, на седници одржаној почетком децембра исте године,
отишла је у раскол. Ја у раскол нисам хтео да идем те сам их напустио. Последњу
свету Литургију сам одслужио на храмовску славу св. о. Николу, 19. децембра
1963. године и том приликом су ми запријетили да се не бих усудио да спомиwем Његову Светост Господина Германа.»
Након одласка протојереја Секулића,
управни одбор је замолио свештеника из Њукастла Живка Поповића, који је пришао јурисдикцији епископа Дионисија, да
повремено опслужује и ову црквену општину, на шта је он пристао све до свог
одласка у Аделаид.
полагање заклетве (1963.)
Током 1964. године, епископ
Дионисије у пратњи архимандрита Димитрија (Балаћа) долази у
посету овој црквеној општини. Поводом тога за државу Нови Јужни Велс је
формиран одбор за дочек, 28. маја 1964. године, на челу са свештеником Живком
Поповићем. Председник Александар Митровић је израдио детаљан план боравка у
Блектауну и потом одржао поздравни говор на дочеку гостију који су провели
један диван дан са Србима из ове околине.
Ванредна скупштина је одржана 22.
јануара 1966. године, по питању богослова Љубомира
Вучуровића, који је понудио да бесплатно опслужује ову црквену општину у року
од две године, уколико она издејствује његово рукоположење код надлежног
епископа. Ово питање је позитивно решено већином гласова и црквена општина је,
преко свог представника Димитрија Јовановића, то и затражила. Међутим, епископ
Дионисије је одбио да га рукуположи због противљења црквене општине из
Кабрамате.
У свом рукопису под насловом
"Историја Слободне српске православне црквено-школске општине св. Никола у
Блектауну", њен дугогодишњи председник
Александар Митровић бележи да су најпре, 27. децембра 1965. године, изливени
темељи за цркву. Потом, описује како је, годину дана касније, 29. јануара 1967.
године, од стране епископа Димитрија освећен камен темељац, уз саслужење свештеника
Стефана Милојевића и Божидара Арчона. Том приликом епископ Димитрије је рукоположио
Љубомира Вучуровића у чин ђакона, а нешто касније и за пароха ове црквене општине.
Он је служио без плате све до годишње скупштине 11. јула 1971. године, када је
решено да му се поклони 300 долара а у будуће од сваког богослужења у храму по
8 долара.
На седници управног одбора од 3.
јуна 1967. године, решено је да зидар Зотовић озида цркву само онолико колико
се понудио да уради бесплатно, а то је предњи део унутрашњег зида до плафона. Након тога, радови ће се
обуставити до добијања новца од продаје црквеног плаца у Санингхолт улици.
Потом је, 15. јануара 1968. године, склопљен уговор између црквене општине и зидара Ердеи Јаноша за довршење цркве.
Према уговору, радови су почели 22. јануара 1968. године, а завршили се 22.
марта 1968.
Даске за патос будућег храма понудио
је 1. септембра 1968. године, на поклон Марко Мартић, на чему му је изражена
велика благодарност. Управни одбор је, 7. јуна 1969. године, прихватио понуду
иконописца Ђорђа Ђорђевића да им преда готове иконе за будући иконостас, а
одбор ће их продавати члановима чије име ће се уписати на икони приликом њеног постављања.
Кумови за освећење цркве: Светозар
Спасојевић, Драгутин Пејовић, Милан Синђелић, Мирко Мартић и Љубисав Спасовић,
изабрани су на седници одбора 3. октобра 1970.
Освећење новоподигнутог храма 13.
јуна 1971. године, обавио је епископ Димитрије уз саслужење протојереја Славка
Нићетина, свештеника Божидара Арчона и месног пароха Љубомира Вучуровића. Пре
тога, на цркви је постављена спомен плоча са именима приложника.
Како се указала потреба за проширењем
црквеног дома, планови су послани на одобрење општини у мају 1972. године. Када
је општина то одобрила, одбор је сазвао ванредну годишњу скупштину за 24. септембар 1972. године, на којој је донета одлука о проширењу
и састављен списак оних који су желели да помогу
добровољним радом. Прилог у добровољном раду дали
су: Милан Синђелић, Љубисав Спасовић, Радојко Балтић, Драгутин
Пејовић, Светозар Спасојевић, Владимир Митровоћ, Д. Милојевић, Мирко Мартић и
Н. Миланковић. Приложили у новцу били су: Младен Ковачевић, Јован Обрадовић, Дања Миљковић, Митар Ревић и Будимир Стаменковић.
Краљ Петар II Карађорђевић у посети парохији Свети Никола у Блектауну (1960.)
Одређени број чланова и парохијана није
био задовољан радом новог пароха. Стога је, на седници црквеног одбора 11.
октобра 1969. године, поднета петиција којом се тражила ванредна скупштина по
том питању, које је потом одложено, све до заједничке седнице управног и
надзорног одбора, од 23. новембра 1972. године. Тада је решено "да се
досадашњи парох ове општине, Г. Љубомир Вучуровић из
оправданих разлога отпусти и да му се да писмена разрешница од 27. новембра
1972. године."
У међувремену, коло сестара које је
претходно помагало цркву, временом се угасило. Ново је основано 7. октобра
1973. године, на челу са Вером Јевтовић.
Како су опет остали без сталног свештеника,
управа је 7. септембра 1974. године, решила да замоли епископа Димитрија да им
за пароха постави Данила Милинковића. Епископ се више од годину дана није
одазивао на ову молбу, па је црквена општина то поново затражила на својој
седници 12. децембра 1976. године. Пошто ни после тога није било одговора, на
састанку 15. јануара 1977. године, решено је да се пошаље делегација код
епископа. Потом је, десет дана касније, још једна делегација одређена на састанку
25. јануара 1977. године, да би тек на ванредној седници управног одбора, којој
је присуствовао и епископ Димитрије, 13. фебруара 1977. године, било решено да
се за пароха ове црквене општине постави Данило Милинковић.
На годишњој скупштини 6. марта 1977.
године, прихваћено је и то, да парох Данило Милинковић на неодређено време обавља дужности бесплатно, све док ова црква не буде
финансијски ојачала. Касније, на седници црквеног одбора 25. јуна 1977. године,
пароху је уручен пригодан поклон.
Иста годишња скупштина је одобрила нова "Правила Црквено-Школске општине Св.
Никола из Блектауна". Међутим, касније их епархија није одобрила, па је на
седници управног одбора 2. фебруара 1978. године, одређен нови одбор за састављање
Правила која би била поново предложена следећој скупштини на усвајање.
На следећој скупштини 5. марта 1978.
године, парох Данило Милинковић је поднео извештај комисије од 11 чланова која
је израдила предлог нових правила. Након извештаја, скупштина је без јавног читања
прихватила нова правила, уз одобрење комисији да, пошто има довољан број чланова,
у случају потребе може да у њима врши измене и допуне. Међутим, ни ова правила
нису била одобрена од стране епархије. На овој годишњој скупштини је такође,
одобрена надокнада трошкова пароху, који је остао на тој дужности све до јуна
1981. године.
Иницијатива за подизање манастира
Слободне цркве у Аустралији, потекла је из ове црквене општине. На седници
управног одбора 17. јуна 1978. године, примљен је акт о томе да је епархија
усвојила предлог ове црквене општине о подизању манастира, истовремено налажући
јој да одабере једну комисију од три члана који ће радити на томе. Тада су одређени
и први чланови ове комисије, у саставу: Славко Дамњановић, Рајко Спасовић и Вукашин Јевтић. Њихови заменици: Иван Јевтовић и Бранислав Митровић. Након тога, вођење
иницијтиве за подизање манастира су преузела епархијска тела,
Савет и Епархијски управни одбор. Најпре је основан и фонд коме је додељен
назив "Мисионарско-манастирски фонд", али је на првој седници 3.
фебруара 1979. године у Блектауну, на предлог пароха Милинковића усвојен само
назив "Манастирски фонд".
Након пароха Данила Милинковића,
духовну бригу о овој парохији и црквеној општини је преузео свештеник Божидар
Арчон. У то време, ради унапређења црквеног живота, управни одбор црквене општине
је донео одлуку да се стара црквена сала, која је својевремено служила за
богослужења и свечаности, сруши и на том месту подигне нови црквени дом са
станом за свештеника. Овом пројекту се приступило 25. јула 1982. године, када
је епископ Петар, уз саслужење месног пароха Арчона и јеромонаха Томе (Казића),
извршио освећење темеља. Захваљујући финансијској
помоћи градске општине, дародавцу челичне конструкције Данку Ћосићу и добровољном раду парохијана, црквени дом
са трособним станом за свештеника, саграђен је и освећен 1986. године. Освећење
су извршили месни парох Божидар Арчон и јереј Драган Сарачевић.
У међувремену је јануара 1984. године, у
периоду градње Црквеног дома, убијен тадашњи председник управног одбора Радојко Ђорђевић. Његово убиство није расветљено ни касније, када је 2005. године државно
јавно тужилаштво обновило поступак.
Преласком протојереја Божидара Арчона
на упражњену парохију у Кабрамати 1989. године, за
пароха долази свештеник Драган Сарачевић. Због судског спора у ЦШО Владика Милутин 16.јануара 2004. разрешава
парохијске дужности свештеника Сарачевића
и поставља администратора Проту Ђуру Ђурђевића
Одлуком администратора ове парохије
архијерејског намесника протојереја Ђуре Ђурђевића и привременог поверенства,
сазвана је 4. јуна 2005. године скупштина чланства црквене општине, на којој је
изабран нови управни одбор.
На дан 29. јула 2005. године епископ
Милутин поставио је протојереја Ненада Ђурашиновића
на упражњену парохију Светог Николе у Блектауну.
протојереј-ставрофор Ненад Ђурашиновић
Председници црквене општине Св. Никола
из Блектауна:
Aлександар Митровић 1952 - 55
Светозар Спасојевић 1956
Александар Митровић 1957
Небојша Боројевић 1958 - 1960
Ратомир Миловановић 1961
Драгољуб Стојановић 1962
Александар Митровић 1963 - 64
Драгутин Пејовић 1965 - 66
Љубивоје Xимрић 1967
Ратомир Миловановић 1968 - 71
Љубисав Спасовић 1972
Драгутин Пејовић 1973
Милан Синђелић 1974
Љубисав Спасовић 1975
Драгутин Пејовић 1976
Славко Дамњановић 1977
Радојко Ђорђевић 1984
Бранислав Вучетић 1984 - 85
Милић Маринковић 1986 -
89
Милорад Бодирожа 1989 - 93
Милан Стојчевић 1993 - 2002
Илија Виторовић 2002 - 04
Привремено повереништво: Протојереј Ђуро Ђурђевић.Војкан Гавриловић, Крстан Илић
Братислав Спасески 2005-2006
Крстан Илић 2006-2007
Анђелка Јанковић 2007-2008
Бошко Аранбашић 2008-2009
Анђелка Јанковић 2009-
Анђелка Јанковић, председница Ц.Ш.О.
Историја Ц.Ш.О. преузета је из књиге "Историја СПЦ у
Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци" (Диднеј, 2007) аутора
протојереја Србољуба Милетића и протођакона Станимира Спасића
|
АКТУЕЛНОСТИ 
