Aпсолвент Богословског факултета БУ

Предраг Поповић

КОЈИ СУ ТО ПРОБЛЕМИ СА КОЈИМА СЕ ДАНС СУОЧАВА ЦРКВЕНИ ЧОВЕК 

Основни проблем савременог човека јесте његово отуђење. Човек све мање остаје биће заједнице мада је, парадоксално, део стално растућег полиса. У космополису људска личност бива најугроженија, јер се замењује друштвеним улогама чиме бива гурнута у други план. О личности се све више говори као о јединки што, међутим, није аутентично схватање. Учење о личности је свој савршени облик добило у Цркви Божијој и то пре свега као последица учења о Светој Тројици, те се личност може схватити искључиво као биће заједнице. Дакле, отуђење савременог човека није проблем само социјалног већ пре свега проблем егзистенцијалног и сотириолошког карактера. Правослвно искуство има да понуди незаменив лек савременом човеку, лек бесмртности: Евхаристију.

Корен отуђења

О отуђењу човека сведоче још прве странице библије. Ту пре свега видимо да је човек биће заједнице[1] . Митрополит Јован Зизјулас сматра да је иконичност човекова према Богу управо чињеница да је биће заједнице и да своје остварење, тј. уподобљење Светој Тројици налази искључиво у Цркви. У сваком случају прародитељски грех који представља нарушавање односа са Богом за последицу има нарушавање заједнице са човеком. Писац постања свесно наглашава да Адам и Ева беху голи и да их не беше срамота[2]. Да би  након прекршене заповести увидели да су голи  и постидели се једно другог. Све ово говори да Адам након греха своју жену доживљава као објекат , као ону наспрам њега , а не као „ кост од костију мојих и тело од мојега тела“[3]. Последице првородног греха остављају све дубље последице по човека. Међутим догађај који је поделио историју , Оваплоћење Христово , као и читав  домострој спасења представља обнављање заједнице Бога и човека што даје могућност обнављања заједнице људи. Због свега тога Христос се назива новим Адамом. Стога видимо да је Црква Божија у којој се једино на аутентичан начин остварује заједница Бога и људи циљ стварања света.

Друштвено схватање личности, као што смо рекли , полази од индивидуе којој се, када се посматра у социјалном окружењу, приписује улога. Човек се посматра кроз призму општег, дакле, као учесник у саобраћају пензионер студент , итсл. Ни једно од ова два, индивидуалистичко или колективистичко ,схватање личности није истинито. Са једне стране човек се не сме посматрати као апсолутна индивидуа, али ни са друге се не сме посматрати тако да се његова индивидуалност утопи у колектив. Јер је човек истовремено и једнако особен и биће заједнице. Због горе реченог човек у потреби да оствари своју личност а што је у многоме угрожено колективистичким погледом на њега, бежи у све већу индивидуализацију.

Непоновљивост човекове личности ,свој потпуни израз налази у Цркви. Јединство друштва се појима на тај начин што појединац након смрти бива замењен другим појединцем. Такво схватање за Цркву је неприхватљиво. Црква не замењује своје чланове већ стално и изнова прима нове. Упокојени чланови Цркве свагда су у њој присутни, о чему сведочи стално литургиско помињање истих[4].

Православни начин живота као спасење света

Савремени свет је већ сам створио  један круг из кога се све теже може извући. Еколошки проблеми, све мање извора енергије будући да су они прекомерно исцрпљивани и уништавани, појава безброј нових непознатих болести које су управо производ овакве научне медицине, све више угрожавају човека. Да непричамо о разним гресима и страстима које су као куга заразиле овај свет ,одузевши му моћ познања добра и зла,тако да човек и кад хоће да чини добро није у стању јер га и не препознаје.Чинити добро је и више од тога нечинити зло.Али су те вредности у свету померене и злоупотребљене.

У оваквој стварности шта треба чинити да би се свет спасао?

Једино решење,  лежи у промени самих темеља на којима је савремена цивилизација и створена. То свакако није лако; захтева другачије вредновање живота и света, тражи један другачији начин живота. А тај другачији начин живота може да понуди једино Православље. Живот који ће у своме темељу имати Православну литургију. Са њом , наравно, и евхаристију која је сједињења пролазног са непролазним , смртног са бесмртним ;самог Бога , човека и природе као Тројичног Синергизма[5] (сарадње).

Православље - нада за будућност света

Данас, многи непријатељи Цркве, али на жалост и њени пријатељи, желе да Црква остане по страни свих светских проблема. Мисле да Црква не треба да се њима бави да не би изгубила своју суштину. Међутим, сви они заборављају да је суштина Цркве управо у томе да спасава свет. Православна Црква има потребу да се њен глас чује на ширем светском плану. Тај глас треба да носи њено аутентично предање. Предање које управо извире из Литургије.

Православно литургијско предање је уткано у ипостас свега што постоји, и зато је глас Православља готово пресудан у стварању новог начина живота, у циљу спасења света. Православље почевши од свога учења о Богу који је један али није сам већ, слободна и нераскидива Заједница трију Личности најозбиљније може да промени индивидуалистички начин постојања човека. Тиме би оно могло да постави нове темеље постојања и вредновања живота, показујући пре свега да личност човека не може да извире из човека као индивидуе, већ из заједнице са Другим. Једном речју, Православље са својим предањем јесте једини прави залог будућности света.

Православно предање је, у својој суштини, литургично (евхаристијско, светолитургијско). Јер, у Православљу, "Црква живи у Евхаристији и кроз Евхаристију"[6], и конкретна форма Цркве јесте храм у коме се служи Света Евхаристија (Света Литургија) и којем је православни народ, због тога, дао њезино име, назвавши храм црквом. У ствари, за православље, целокупни свет  космос, јесте једна литургија, "космичка литургија", која целокупну творевину "узноси" ("анафери"  анафора) пред престо Божји. Зато је и православна теологија, у ствари, доксологија (славослов) Богу, тј. један литургијски, евхаристијски израз. Она је евхаристијска теологија. Али , шта све то има да значи за човека наше епохе? Данашње виђење света и живота (савремени поглед на свет) у односу на византијски толико је промењен, и под притиском новијих философских, научних, социјалних и других развоја толико се мења, да се човек данас пита: шта има њему да пружи православни литургијски живот, конкретно Света Евхаристија (Литургија)? у Евхаристији хришћани  престају да делују као индивидуе и преображавају се у Цркву. (Грчка реч Црква  "Екклисиа"  значи: сабрање сабор заједница). У Евхаристији: молитва, вера, љубав, милостиња, тј. све оно што ван Евхаристије, изван Литургије, верници чине сваки понаособ, престају да буду моје манифестације и претварају се у наше, а сав однос човека са Богом постаје однос Бога са Својим народом, са Својом Црквом. Евхаристија није само заједница ("кинониа") сваког појединца са Христом, него је она особито заједница свих верних са Христом и свих верних међусобно[7]. "Не многа тела, него једно тело", као што запажа св. Јован Златоуст, тумачећи сасвим тачно Апостола Павла. На тај начин, библијска истина да пут ка Богу неизбежно пролази кроз ближњега, особито се доживљава у евхаристијском виђењу и схватању човека.

На овај начин човек престаје да буде индивидуа и бива схватан као личност. Човек није средство за остварење неког циља, него је циљ сам по себи, јер је слика и подобије Божје, и као такав само у заједници са Богом и другим налази своје спасење.

Литература

1.                 Свето Писмо Старог Завета

2.                 С. Хоружи, Проблем личности у православљу, Источник 24/97

3.                 Амфилохије, Основ Православног васпитања

4.                  Ј. Зизјулас, Евхаристиско виђење света, Православна презентација «Верујем»